Млада књижевница Милица Боровчанин из Сокоца наставља да ниже успјехе у свом стваралачком раду. Овај пут је учествовала на међународном конкурсу за додјелу књижевних награда у категоријама поезија, проза и новинарски текст, који је расписало Српско просвјетно културно друштво „Просвјета“ из Сребренице. Њена пјесма „Мали крстови“ проглашена је трећом по квалитету у категорији поезије, од укупно 200 пристиглих. Тим поводом додијељена јој је награда „Лука Милованов Георгијевић“. Говорећи о важности ове награде, треба истаћи и то да је конкурс био шифрованог типа, па чланови жирија нису знали колико Милица има година, тако да им је по доношењу одлуке услиједило позитивно изненађење – Миличини су утисци.
– Предсједник жирија у категорији поезије био је новосадски књижевник Бранислав Зубовић, а на кокурс су пристигли радови из разних крајева бивше Југославије. Изузетна ми је част наћи се у конкуренцији много старијих и искуснијих књижевника и примити ову вриједну награду. Иначе, пјесма „Мали крстови“ штампана је у трећем броју часописа „Сребрни вијенац“, у издаваштву ове књижевне институције, која је први пут основана 1907. године и једна је од најстаријих у нашој земљи – изјавила је Милица.
„Ламент над гробовима дјеце, са језичким регистром преузетим из природе, даје нам богатство језика у сагласју са чистом вјером у васкресење“ – коментар је жирија за Миличину пјесму, приложен као образложење награде.
– Посебно задовољство ми представља чињеница да је ми је награда уручена 10. децембра, на дан када је Иви Андрићу уручена Нобелова награда још прије шездесет година – истакла је Милица, изразивши наду да ће оваквих прилика да се представи пред угледним књижевницима, бити и убудуће.
Милица Боровчанин је одлична ученица Средњошколског центра “Василије Острошки” Соколац – гимназија општи смјер, а поред дара за писање, посједује завидан таленат за сликање. Пише од малена и иза себе има већ објављене двије збирке пјесама: Безимени човјек и Сунчев човјек. Продајом својих умјетничких слика учествовала је на бројним хуманитарним акцијама. Добитница је великог броја награда на школским такмичењима и разним конкурсима.
Мали крстови
Вијенац неба спуштам
На ваше дјетиње главе,
Исплетен од сунца и кише,
На њежне увојке плаве.
Пуштам да борове гране
Над вама вијекове грле
И да исплићу стазу
За снове, утихле, мрле.
И молим полеглу траву
У зелен меко да тоне,
Кад опет кораци ваши,
Над њеном главом зазвоне.
Преклињем балканску кишу,
Да гордо мирише гором
Када вас судњег јутра
Поново умије зором.
Да ли је тежак вам камен
На вашим плећима младим
И куле од плача и бола
Које од стихова градим?
Да ли вам освит носи
Посљедњи мајчин зов?
Да ли вам азурни свод
Достојан чини кров?
Боли ли усана мојих
На камену цјеливни траг,
Док газим несвјесно, скрушно
Ваше вјечности праг?
Грешна је стопа моја
Док гробљем анђела хода,
Нека ми велики Господ
Опрост нехајној пода.
Коријење планинског биља,
Љековита залива кап,
Крвца ваша још топла
И посљедњи самртни вап.
Молим звијерке дивље
У ноћном походу свом,
У нагону бјеснила да
Горски ваш не газе дом.
Дозивам анђеле, браћу
Да вас руке воде,
Кад поново звијезде ваше
На плавом небу се роде.
Нек’ вам показују путе
До вјечног извора славе,
Кад спусте се ореоли
На ваше дјетиње главе.
Будите спокојног срца
Кад крајња звона зазвоне,
Дићи ће Божија рука
Камен што у земљу тоне.
И клонуће ваше главе
Опет на мајчине груди,
С њихових лица спашће
Вели црнине и студи.
Зато молим сњегове горске,
Кад пођу под окриљем зиме
Да вам не замету стопе
И у мрамору име.
Кад заспите под копреном
Коју небо за вас спусти
У бјелини нек’ вас грију
Четинарски вијенци густи.
Лијепо сните, дјецо неба,
Кад дође са славом Бог,
Заувијек на срцу вашем
Жиг пољупца биће мог.
