Растао сам у Улици војводе Степе, у Лозници. У једној лепој улици на брду. У породичној кући, са бабом, дедом, оцем, мајком и братом. Посебно ми је остала у сећању зима и санкање у тој нашој улици. Кад падне снег, онда крене уживање. Скупе се ту сва деца из комшилука, из Ламела, како се то у Лозници каже, и онда се чује она граја, жамор, смех… Знали смо и да се грудвамо. Е, а кад је лепше време, памтим мушке игре, ратничке… У близини је била једна шума и ту смо се играли „партизана и Немаца“ или „каубоја и Индијанаца“. Било је то срећно, здраво и слободно детињство.
Мајка и отац
Мајка Славица и отац Славиша су ме направили оваквим какав сам. И баба и деда су оставили печат у мом одрастању, али мајка и отац највише. Они су бринули о брату Мирославу и мени. Научили су нас да будемо вредни и поштени момци. Потреба за добротом, помагање људима, то је оно што ми је сваки дан понављао отац.
Учитељица и разредна
Имао сам строгу учитељицу, Миру Бојић. Жену старог кова, која је нас несташније дечаке знала да смири. Оним старим методама, ха-ха-ха! Ако ме разумеш… Хвала јој на томе. У каснијим разредима печат на мене оставила је моја разредна Милена која је предавала географију. А већ у гимназији сам имао разредну која је баш бринула о нама, Тању, која је предавала математику. Због њене доброте и бриге о нама имали смо обавезу више да учимо математику. Био сам одличан |ак у основној, у гимназији врло добар. Касније сам уписао и завршио Правни факултет у Београду. То ми је помогло у животу.
Први резултати
Као школарац сам се заљубио у бокс. Мој отац Славиша одвео ме је на један меч и тако је све почело. Тако се створила љубав према боксу. Нисам се као клинац тукао, нити сам то волео. Пробао сам, као и свако дете, многе спортове. У Лозници је бокс необилазни спорт. Или га гледате, или га тренирате. Кафићи су се затварали у Лозници када би у хали „Лагатор“ био бокс. Кад сам завршавао основну школу пч~ео сам да тренирам бокс у чувенојш{коли код Дурунге, мог првог тренера Драгана Васиљевића. Ту су кренули и први резултати. Брзо сам постао омладински првак Југославије, после су резултати почели да се нижу једни за другим.
Тренирам код једних, играм за друге
Настављам боксерску каријеру у Београду, али како. Занимљива ствар. Тренирао сам у Партизану и Раднч~ком, а такмичио се за Лозницу. Био сам једини боксер којем су дозвољавали да тренира са њима, а бори се за други клуб! Мени је то пријало, јер сам држао везу са градом, а опет успевао да завршавам факултет. Бокс је у то време био нестабилан и ја после три године у бањалучкој Славији прелазим у професионални бокс.
Првак Европе
У олимпијском боксу није било довољно услова за напредак и то је био главни разлог да пре|ем у професионалце. Имао сам 25 година кад се одлучио на тај потез. Тада упозањем браћу Кличко и почињем да тренирам у њиховом кампу. Стицајем околности сам упознао Виталија и Владимира, преко заједничких пријатеља из Немачке, наших Срба који су живели тамо. Отишао сам на пробу, победио и онда сам неколико мечева радио са њима. Ту сам научио како функционише спортски менаџмент на том нивоу. Код нас тих година није било разумевања за бокс, била су ми затворена сва врата. Да ли је у питању био тадашњи градонаћелник Београда, министарство спорта… Не знам, све је било затворено. Нису ме ни удостојили одговора. Своје циљеве сам зато остваривао у иностранству. Међутим, када сам дошао у позицију да боксујем за првака Европе све се променило. Емир Кустурица и Милорад Додик су ме позвали да меч боксујем у Бањалуци, за коју су ме везале лепе успомене. Тамо освајам титулу и успевам да одбраним појас најбољег у Новом Саду и Лозници.
Племенита вештина
Бокс је утицао на формирање мог карактера. То је једини спорт где противника морате да гледате у очи, где нема кварних удараца испод појаса, иза леђа… Што све, опет, има у другим спортовима. Ту сам научио да није важно колико јако ударим, већ кад примим ударац, да наставим да се борим. То ми је помогло касније у животу, да постижем успехе на другим пољима. Да ли су то испити на факултету, или неким другим ситуацијама, неважно. Бокс је сам по себи племенита вештина. И што се више упознајем са животом све сам више уверенији у то. У боксу два човека изађу један другоме на црту, очи у очи, нема удараца испод појаса, с леђа, нема сплеткарења… Свега онога што има у животу. Да би боксовао мораш да будеш храбар, да превазиђеш сопствене границе. Опет, ту видиш и колико си плашљив и колико можеш да идеш далеко.
Мате Парлов
Не могу рећи да сам имао идола у боксу, али свима нама је узор био Мате Парлов. Највећи боксер некадашње Југославије који је својим радом и залагањем достигао светске висине. Исто тако, у мојој Лозници, поред тренера Васиљевића било је ту неких имена који су били стварно поштовани у Лозници. Бити боксер у Лозници било је бити мушкарац. Прави мушкарац, ха-ха-ха! Недавно сам читао сјајан текст Тонија Парсонса, енглеског новинара, који је рекао да би бокс требало увесту у школе. Зашто? Зато што боксери не могу бити кукавице, масни и дебели, већ одговорни и дисциплиновани. Једноставно вам помаже да формирате здрав карактер. Образовању треба да стреми сваки тренер који ради са дететом. Деца нису потрошна роба, већ бића којима ми одрасли треба да помогнемо. Поред породице и школе, спорт је тај који утиче на карактер сваког детета. Мене су у кући усмеравали да завршим факултет, а онда ме је и тренер говорио да спортска каријера кратко траје и да је нормално да се заврши школа.
Београд
Свакоме ко дође из провинције у Београд је тешко. Било је тешких тренутака. Адаптација на велики град, велике улице… Знао сам да дођем у недељу у Београд, а већ у среду да се вратим у Лозницу. Поготово на почетку. Кад сам упознао добро Београд, онда сам га заволео. У мени живи Лозница, код нас тамо кажу – може он из Лознице, али Лозница из њега никада. Знам колико је сваком младом човеку тешко кад се одвоји од куће. У овом граду се сви снађу. Београд је град великог срца. Свако ко му се преда добије много.
Спорт који је умро, па оживео
Браћа Кличко су ми омогућили да упознам најбоље светске менаџере и тренере. Мене је тада тренирао Фриц Дунек, тада најбољи тренер у професионалном боксу. Научио сам како функционише светски бокс. То сам касније пренео у Србију. Сада као први човек Боксерског савеза Србије, када помаже град Београд, држава, председник, заиста стварамо услове да имамо један нови, модеран и здрав систем бокса у нашој земљи. Пре три или четири године бокс је стварно умро у Србији. Тада сам добио позив председника Вучића да подигнемо тај спорт. И он сам је био десетак година председник боксерских клубова Пинки и Раднички. Заједно смо направили договор да то урадимо. Кренули смо не од нуле, већ из минуса, из правог блата, великих дугова Савеза, разорених клубова… И ове године Србија је после 26 година на Светском првенству дошла до медаље и била организатор једног успешног Шампионата, правог и истинског спектакла. По други пут у историји. Једини град на свету који је био два пута домаћин Светског првенства је Београд. Човек томе мора да се радује.
Смисао живота
Е, а сад кад ме питате за највећу радост у животу… Па, као дете, сећам се да је то било кад сам добио брата. Не знам да ли сам био уплашен или радостан када се родио Мирослав, али такав неки осећај, помешано. У зрелом добу то је сваки заједнички тренутак са супругом Биљаном и нашом децом Антонином, Андрејем и Андријом. Сваки мој породични дан са супругом Биљаном и децом су радост. То даје смисао мом животу.
Прва, права и једина љубав
Моја супруга је моја прва и права, уједно и највећа љубав. Ми смо се дуго познавали, дружили, били блиски пријатељи. Прећутно смо се волели, али једно другом то нисмо саопштавали. Али, кад се десила љубав, врло брзо смо се венчали и почели заједнички живот. Супруга је из Лознице, то је љубав из родног града. По професији је адвокат. Кад у брачном партнеру имате пријатеља, ослонац, особу са којом можете разговарати о свим темама, онда је све лакше.
Шта је важно
Много је важно за сваког човека да кад год улази или излази из свог дома то чини са великом радошћу. Кад је тако, онда је све потаман. Здрава породица је важна за сваког човека. Ако је супротно, онда се човеку не долази кући. Жели да побегне. Онда и деца трпе, јер нема љубави. Ја једва чекам да дођем кући. Кад пређем кућни праг мене све бриге прођу. Кад видим осмехе деце, све заборављам у том тренутку, све проблеме, све бриге…
Највећа туга
Кад ми неко помене речи туга и трагедија, мене то подсети на смрт мог оца. Са њим је отишао део мене. Сигурно. Али кроз оне оне особине које сам наследио од њега, он и даље живи. Прерано је отишао, у 56. години. Везан сам за брата. Живео је дуго у Америци, сада се вратио. Радује ме када се окупимо, када смо заједно. Он и ја са нашим породицама, наша мајка. То ме баш испуњава.
Вук Караџић
– Градио сам мостове и на западу и на истоку. Спорт је најлакши начин да се људи повезују изме|ђ себе. Тако се стичу пријатељства за цео живот. Слично је и са функционерима. Захваљујући тим контактима дошли смо до тога да Србија буде домаћин Светског првенства у боксу. Мени је задовољство што учествујем у једном пројекту који јача нашу државу. Ја сам из краја Вука Караџића. Увек волим да цитирам његов говор Јернеју Копитару. Има онај део кад каж – ако свако уради онолико колико је кадар, народу ће бити добро. Тако и ја гледам. Моја област је спорт, нарочито бокс. Даћу све од себе, биће ми част и задовољство да дам допринос у стварању једне здраве и јаке Србије.
Боксерска породица
Мене испуњава реализација идеја које постављам себи. Са друге стране, истинска срећа ми је у кругу породице. Да ли ћемо бити у једној просторији, неком парку, завичају… Битно ми је да смо заједно и да смо здрави, весели и срећни. Смисао човека није да буде успешан, већ да буде срећан. Успех ту само може да помогне. Волим бокс, мени је бокс хоби. Нажалост, не тренирам толико као раније. Али, сада обнављам спортске сале, опрему… Имамо руске и кубанске стручњаке који су до{ли да едукују наше тренере. Окупљам боксерску породицу. Сви смо на истом задатку.
И књиге и Сталоне
Књиге волим, биоскопе, концерте, дружење са људима… Класике читам, као и мотивационе књиге. Највише Селимовића, Андрића, Толстоја, Достојевског… Мотиваторе Коеља, Де Мела… Филм моје младости је Роки, наравно. Сваки боксер може да се пронађе у том филму, у свакој сцени. Ту су добре животне лекције. Посебна она сцена, кад Силвестер Сталоне каже: „Није битно колико јако можеш да удариш, већ колико јак ударац можеш да примиш и да наставиш даље!“ Карактер нам помаже и прави разлику како ће се ко у датој ситуацији понети. За фудбал, кошарку и друге спортове немам времена…
Где видим себе
Свака грешка у животу је једна лекција. То сам научио у боксу. Захвалан сам богу што сам ту где јесам. Поносан сам на свој успех у боксу, што сам био првак Европе, поносан сам што сам супруг и отац. И на крају крајева што сам Србин! Желим да наставим путем којим сада идем. Да Биљана и ја децу изведемо на прави пут. Да наставим да развијам боксерски спорт у Србији. Да репрезентујем своју земљу и свој народ на прави начин. Тако видим себе у будућности.
Порекло са Романије
– Поносан сам на своје порекло и што сам Лозничанин. Моји су у Лозницу дошли са Соколца са Романије, баба и деда. Тамо у Лозници смо се родили мој отац, ја и мој син.
Часни крст и Богојављење
– Нисам пливао за Часни крст за Богојављење. (смех) Више сам се купао са пријатељима из Русије. Као домаћин први пут сам тако нешто урадио у животу. У Земуну. Одличан је осећај, баш леп. Имамо договор да следеће Богојављење буде код њих у Русији, да тамо отворе лед у неком језеру и да се тамо окупамо. То је њихов народни обичај и традиција, нешто {то практикују кроз векове.
Поштујмо себе
– Свако прво мора да воли и поштује себе, да би био поштован од стране других. Из добрих односа роде се добре ствари. Регионална лига на простору бивше Југославије је права ствар. Када боксују Звезда и Загреб нема негативне и запаљиве атмосфере, нема звиждука. Борба је фер и поштена.
