Свето Писмо каже: »Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу» (Ефесцима 5,22), као и «Велика је невоља, брука и срамота, ако жена влада над својим мужем» (Књ. премудрости Исуса сина Сирахова. 25,24) У току веначања свештеник, који врши Тајну брака, чита одломак из посланице светог апостола Павла Ефесцима: «…и да се жена боји мужа». То многе збуњује, а неко ове речи чак сматра дискриминацијом жена…
Човеку, који не познаје Свето Писмо у коме се каже: «Нема више Јудејаца ни Јелина (многобожаца); нема ни роба ни слободног, нема више ни мушког ни женског: јер, сви сте ви једно у Христу Исусу» (Галатима 3, 28), то може тако да звучи. Управо хришћанство изједначава жену и мужа, узвисивши жену од положаја робиње до самосталне личности. До тад је жена у многим земљама, а на Истоку и до данашњих дана, потпуно била потчињена мужу. Једнакост мужа и жене пред Богом као члановима Цркве Христове, ипак не значи равноправност у свему: у породици свако има своју обавезу и своју улогу. Историјски посматрано, обавезе мушкарца су увек биле теже, одговорније и опасније од обавеза жене. Као физички јачи управо је мушкарац био ловац, хранилац и заштитник своје породице. А жена је била домаћица кућног огњишта и неговала породичну топлину. То је као и код дрвета – постоји корен и постоје гране. Жилама дрво обезбеђује воду и причвршћује се за земљу, што му омогућава да се развија и да одоли сваком ветру. Тек на гранама су листови и плодови.
Многи ће питати зашто жена треба да се боји мужа? Речи апостола Павла уопште не значе да жена треба да осећа страх од мужа. Пре свега, она њега треба да поштује и уважава – не као деспота или окрутног човека, који ради само оно оно што он жели, већ као главу породице, који је одговоран, који брине, помаже и штити је. А муж, и о томе се каже у Посланици апостола Павла Ефесцима, мора да воли своју жену – као самога себе.
У наше време можемо да чујемо од жена да им мужеви нису потребни: оне саме могу да роде и да васпитавају дете, а ако је потребно да укуцају ексер, увек могу да позову мајстора, кога и онако зову «муж на сат времена». Али, суштински, то је уништавање породице а уништавање породице и њене традиције доводи до озбиљних последица.
Данас имамо велики број непотпуних породица, где се деца васпитавају без очева, и, кад одрасту, ни сами не могу правилно да устроје хијерархију у својој породици. Чак се и у комплетним породицама све измешало. Ту, где жена преузима руковођење кућом, мушкарац лежи на кревету и гледа телевизор. Ипак, на психолошком плану, није сваки мушкарац спреман да се потчини жени, што доводи до конфликта. Породица почиње да личи на накарадно дрво, чије гране покушавају да пусте жиле до земље, али, такве жиле излазе напоље. Па чак и ако жиле успеју да продру у тло, оне не могу да хране дрво, а на жилама никада не могу да израсту плодови.
Знате ли како данас може да се утврди ко је главни у кући? Онај коме се првом сипа супа у тањир. Данас, у већини случајева, то је – дете. Управо оно постаје центар породице, иако физички не може да врши ту улогу, јер још не може да одговара ни за себе, а камо ли за друге. Такви унакажени односи често доводе до распада породице, јер, када деца одрасту, родитељи схвате да њих више ништа и не веже.
Темељ хришћанске породице је љубав – пожртвована, трпељива, проницљива, одговорна. Глава породице мора да буде муж, и жена треба то да признаје, а муж – да одговорно врши своју улогу.
Чак и ако жена зарађује више, она се боље разуме у породична питања и чешће доноси исправна решења. Паметна жена никада неће дозволити да њен муж осети да има другоразредну улогу.
Свако мора да буде на свом месту – да се не боре за власт, већ да раде оно што је на добро породице. Породични мир само тако може да се сачува.
Олга Новикова
