Писац и велики познавалац људских душа, Ф. М. Достојевски у свом роману Идиоти каже “Љепота ће спасити свијет.” Ова реченица кнеза Мишкина крајње независно од романа постоји и постаје аксиом. Љепота у свим својим облицима, ако ништа, спашава наше личне свијетове и микрокосмосе. А има ли нешто љепше од умјетности, од поезије?
У једном ритуалном испијању кафе које стандардно укључује листање и преглефање друштвених мрежа наишла сам на пјесме наше суграђанке Николине Крунић.
Николина је студент и наизглед једна обична дјевојка. Но, довољно је да завирите у њене стихове и схватите да је мало шта везано за њу обично. Од средње школе је активно учествовала у драмској секцији, бавила се пјевањем етно музике, а од како зна за себе бијег од стварности налазила је у читању и писању. Према њеним ријечима дуго година је писала за своју душу, стидљиво чувајући своју поезију од остатка свијета. На наговор пријатеља (хвала им од мене) покреће инстаграм блог. Тако је њена поезија угледала свјетлост дана и засигурно унијела свјетлост и оплеменила читаоце, бар на неком микроновоу.
Николинину поезију можете пронаћи ОВДЈЕ, а у наставку пар Николининих пјесама.
Мртва кост
уштине ме твоје одсуство
напишем ти пјесму
порежем се на папир
крв је металног укуса
дишем дехидрирана срца
жедна ми те срећа
а кад сањам
сакријеш ме у своје око
па ти видим кошчате руке
и грдим што ниси попила лијек
недостајање ми назуби мртву кост
хладно ти је чело
љубим ти образе да не поплаве
и грлим
грлим док ти срце у моје не уђе
Зијан
Испушим кутију цигарета
мислим
промислим
премислим
Скувам другу кафу
прочитам редак два
Заболи
боли
одболујем
Насмијем се
смијем
док ме не заболе стомак и вилица
У међувремену пустим срце да се изигра
па га грдим као трогодишњака
Увијек направи зијан
Анксиозност
Ходам по ивици страха
није оштра
оштар је бол
Можда кад бих скочила
заронила
Можда страх не би ни постојао
али човјек вијек преплеше као Аска
на ивицама
