Разговор са поводом – Марко Радовић, аутор књиге „Народна ношња, игре и пјесме са Гласинца“
Кажу да одијело не чини човјека, и то је небројено пута и доказано, али постоји врста одјеће која много говори о особи која је носи – то је народна ношња. Ношња заузима истакнуто мјесто у култури и традицији нашег народа. Њена улога је кроз историју била од изузетног значаја. По начину одијевања се препознавало не само одакле је ко него у мјешовитим етничким срединама и којој етничкој заједници припада. О народној ношњи са подручја Гласинца у званичној литератури нема много података. Управо то је прије 10 година и подстакло Марка Радовића, родом из Крушеваца, да почне са прикупљањем података и крене у истраживање ове материје. Марко је рођен 1987. године и до ратних збивања са породицом је живио у Сарајеву, први разред основне школе завршио је у Сокоцу а након тога су одселили у Београд, гдје и данас живи.
– Иако сам већи дио живота провео у Београду, гдје живим и радим, овдје сам поникао и увијек сам био везан за родни крај. Током школовања бавио сам се фолклором па ми се врло брзо јавило интересовање за ношњу из мог родног краја. Прве информације сам добио од чланова уже и шире породице, међутим, дјечачка знатижеља није била тиме задовољена; пожелио сам да сакупим дијелове народне ношње и да је облачим у свечаним приликама. Послије неког времена, кренуо сам у теренско истраживање са циљем да прикупим грађу. С обзиром на то да у доступној литератури није било много података о народној ношњи са подручја Гласинца, а оно што сам налазио било је несистематично и тешко да би онај ко узме да то прочита могао да створи јасну слику како је то изгледало, одлучио сам да сакупљени материјал објединим у књизи.
У званичној литератури има јако мало података о ношњама са Гласинца, а о играма и пјесмама скоро да и нема информација. То је Марка подстакло да се позабави овим питањем и да прикупи информације и грађу која је остала на терену и у сјећању, да све забиљежи прије него што оде у заборав.
– Имам више претпоставки али нисам успио да одгонетнем зашто о ношњама и обичајима овог краја није писано и зашто је запостављен. Још мање информација има о играма и пјесмама. Чудило ме што нико од етнолога није обишао овај простор, нарочито када узмемо у обзир близину Сарајева и Земаљског музеја, који је крајем деветнаестог вијека слао читаве експедиције археолога у ове крајеве.
Ношња се на гласиначком подручју кроз вријеме мијењала, с тим да су у односу на данас промјене биле спорије, односно, периоди одређених модификација су били нешто дужи и мјере се деценијама.
– Основу гласиначке ношње чини херцеговачка ношња јер је велики дио становништва поријеклом из Старе Херцеговине и Црне Горе па су, прилагођавајући се новој средини и новом начину живота, наступиле одређене измјене. Даљи утицај на развој ношње вршили су велики друштвено-историјски догађаји, у нашем случају два свјетска рата, наравно не прекидајући нит и везу са основом и насљеђем. Тако послије Другог свјетског рата народна ношња у пуном и свакодневном облику губи на значају и остаје само код старије популације, углавном заступљена у појединим елементима.
Истражујући терен, Марко је обишао цијело подручје источно од Романије до Дрине и од Хан Погледа по обронака Јахорине ка Прачи, посјетио је око 60 села и заселака и имао око 109 казивача. Села се гасе и са гашењем села гаси се и традиционална култура, као и генерације које су биле носиоци те традиције. Марко сматра да је свака врста забиљешке о овим временима драгоцјена јер се кроз неколико година неће ни моћи доћи до оваквих података.
– Казивачи су ми били људи из генерација двадесетих и тридесетих година двадесетог вијека који су још носили ношњу, који су живјели, играли и пјевали у том времену или су то могли да виде и чују од својих родитеља. Нажалост, до сада је велики број казивача преминуо и са њима је отишао и дио тог сјећања, али сам благовремено прикупио те податке који су се наћи у књизи. Забиљежени су драгоцјени подаци о околностима из тог времена – како се одјећа носила, разлике у одјећи између удатих жена и дјевојака, разлике у социјалном статусу, у којим приликама се играло, пјевало и слични подаци материјалне и нематеријалне баштине. Јако је важно да то буде у писаном облику, преточено у нешто трајније, да се сачува али и ревитализује прије свега кроз културно-умјетничка друштва као главне институције које би то требале да његују.
На питање да ли још увијек има људи који се сјећају музике и игре, који могу практично да одсвирају или отпјевају неке мелодије или одиграју игре са нашег подручја, каже да их је јако мало и да је то и био највећи проблем његовог истраживања.
– Сви људи који су познавали музику из тог периода су самоуки. То су људи који су свој лични таленат и жељу хтјели да прикажу кроз музику и инструмент, углавном двојнице. Неколико њих показало је пристојан опус игара, које су знали да одсвирају, неколико њих је знало да покаже и кораке који су се играли уз те мелодије. Ја сам све то снимио, забиљежио и у сарадњи са етномузиколозима и етнокореолозима та грађа је обрађена и преведена у нотни и кинетографски запис.
Са теренског истраживања Марко носи лијепа искуства. Имао је прилику да обиђе бројна села, упозна гостољубиве и срдачне људе, али и сазна занимљиве информације, неке од њих је подијелио и са нама.
Већини наших људи је познат обичај ношења црнине као знака жалости. Тај обичај је на овим подручјима новијег датума, а усталио се послије Другог свјетског рата. До тада се жалост обиљежавала на другачији начин. У знак жалости на надлактици се носила црна трака, а жене су носиле црну мараму, или су се горњи дијелови одјеће, који су највише украшавани окретали наопако. Током истраживања дошао сам до податка да је прва жена која је на нашем подручју понијела комплетну црнину била Деса Шука из Кусача, након губитка браће и блиских сродника у рату, па се тај обичај усталио и у нашим крајевима. Такође, постоји и запис о једном од препознатљивих елемената у мушкој народној ношњи на овом подручју – пеленгаћама. Ове панталоне су раније рађене од бијеле, необојене вуне, а сачуван је податак да је извјесни Пејо Ђурковић био први човјек са овог поднебља који је у другој половини деветнаестог вијека почео да носи бојене црне пеленгаће, што се усталило, и оне су постале један од препознатљивих елемената мушке народне ношње.
Све сакупљене податке Марко је објединио у књизи која је из штампе изашла средином септембра.
– Књига се зове „Народна ношња, игре и пјесме са Гласинца“ и ту је одмах речено о која три елемента материјалне и нематеријалне културне баштине је ријеч. Мој циљ је, прије свега, да они буду сачувани у писаном облику као нека врста литературе за све оне који желе да сазнају више о овој теми, те за фолклористе, као основа за практичну примјену, прије свега у смислу прављења кореографије игара и пјесама са овог подручја.
Марко живи и ради у Београду, завршио је медицински факултет, потом специјализацију из радијационе онкологије, запослен је на Институту за онкологију и радиологију Србије, ожењен је и отац двоје дјеце. Ипак, поред породице и захтјевног посла успијева да издвоји вријеме за рад на истраживању.
– Највећу препреку представља удаљеност, али сваку прилику и сваки долазак у Соколац користим да одвојим мало времена за сакупљање података. Мада, морам истаћи да у посљедње вријеме добијам препоруке и информације гдје бих могао да пронађем људе који се сјећају битних података из тог времена, који свирају двојнице или имају значајне фотографије. Мало по мало и на крају се састави мозаик.
На самом крају нашег разговора Марко је позвао све људе који се сјећају игара и пјесама, који посједују неки дио оригиналне народне ношње са Гласинца, или старе фотографије, да се јаве и помогну његово истраживање.
– Нарочито су ми важне фотографије прије Другог свјетског рата, који је на жалост пуно тога уништио, па и материјалну грађу. Уколико неко има фотографије или дијелове народне ношње, било би значајно да их уступи за ову врсту истраживања, укључујући и оштећене предмете који могу бити добар извор информација. Велики број људи, које сам срео током истраживања, рекао ми је да су бацали чак и нову ношњу. Апелујем да се ни оштећено не баца, већ да се чува, ако је потребно рестаурира и остави као доказ нашег постојања на овим просторима.
Укупна љепота и сложеност народне ношње, те игара и пјесма нашег насљеђа, је непроцјењива, представља важан дио културне баштине, и пратећи Марков примјер требамо учинити све да је сачувамо како би и генерације које долазе имале прилику да је упознају.
