Вељко Беливук није крио нетрпељивост према вођама других навијачких група. У разговору који објављује Српски телеграф прво је говорио о Милошу Радисављевићу Кимију. Овај је, након јачања клана Беливук-Миљковић практично био протеран с трибине, а једно време и из Београда.
Ево шта је о њему причао Веља:
– Ја не верујем маркетингу. Ја нисам као неки који су улетали на трибину, на утакмицу, скидали траку да би се сликали за новине, па давали интервју (случај када је Кими ускочио на терен после утакмице и с руке капитена Партизана Шћеповића стргао траку, па су после заједно сазвали конференцију за медије, прим. аут.). Срамота, бре, срамота.
Сваки појединац, говорио је Беливук, одговара за своје поступке ако буде неких изолованих инцидената.
– Изађеш на националној телевизији у емисији да се расправљаш с политичарем. Која је то логика? Е мени то није нормално. Када је убијен противнички вођа навијача, изашли су у мајицама, 29 минута се ћутало, не минут, 29 минута. И нико ништа није рекао за то. Непосредно после Салетовог убиства несрећно је страдао младић, мислим да је у Ваљеву, Звездин навијач. Жао ми је стварно њега, али је он, као радник обезбеђења, пребио тог неког момка. Момак је отишао кући по пиштољ, осветио се, не кажем да је то исправно, жао ми је породице тог момка и све то, жао ми је, као човека, што је страдао, али је ту представљено како је он јадан страдао, како је овај зликовац. А Сале кад је убијен, убијен је зликовац, ми смо зликовци, то је оно што мене боли. Ми смо зликовци увек. Шта год да урадимо, Партизанови навијачи су вечито зликовци.
– Некада су и у Партизану и у Звезди играла Партизанова и Звездина деца и они су знали ко су ти навијачи и све то. Они нас кад виде, осим Салета Илића и још двојице, спусте главу, а за то нема разлога. Ситуација је била, ево да се вратим на то, то може Марко Николић, као тренер, да потврди, кукали су немамо плате за играче, немају да плаћају, зашто лоше играју, каже родитеље му избацују тренутно из стана, утакмица треба да почне, каже немамо да платимо стан. И седнемо Сале и ја, одемо на Телеоптик и кажемо: „Ајмо списак коме треба да се плати стан, ми ћемо да платимо стан, кад вам исплате плате, вратићете“. Никаква камата, никакво рекетирање.
Они су се преплашили сви, нико није смео да каже јер је био убеђен да ми то радимо да би их касније држали у шаци. А ми смо стварно то урадили из добре намере јер ја знам како је то немати. Далеко од тога да они немају, али немају сви ту плате 10.000 евра, има момака који имају плату 300 евра и кад не добије плату три месеца, он нема да плати стан, њему избаце оца, мајку и жену на улицу. Како да игра фудбал?
Потом је Невоља покушао да прикаже да су он и његови криминалци, у ствари, обични људи. Говорио је о случају када је Дарко Ристић Меда (један од тројице са снимка језиве туче испред стадиона када је пребијен човек из обезбеђења Милоша Вазуре), радећи као обезбеђење једног локала, нокаутирао на улазу Зорана Јакшића, Србина који је у Перуу вођа нарко-картела. Ево како то види Беливук:
– Меда је мој друг приватно, то је неспорно. То је момак који нама ради обезбеђење у клубу. Значи није то никакав навијач, ништа. Једноставно се задесио момак ту с нама (мисли на тучу испред стадиона, прим. аут.). То је момак који је из Крушевца родом, дечко је дошао овде да ради, да заради неки динар јер су доле бедне плате. Много добар момак, исправан момак, верујте ми.
Њега када видите онаквог, он кад седне, знате како он седи, он се скупи још као детенце неко, он је један много добар дечкић, док се не деси. Па нигде не пише што је човек под потерницом био у Београду (мисли на Јакшића, прим. аут.), него како га је Меда нокаутирао. А мајке ти. Ја не улазим у то, уопште ме не интересује шта је човек радио, да л’ је крив није крив, ја само каже Меда је друг наш, то је неспорно. Криво му је што је то тако представљено, јбг, криво му је. Он зна шта је урадио, не крије, јесам, није то, али то није једини снимак.
Не једем лимун у кући пред излазак да бих био намрштен
Беливук, бар тако каже, не воли кад га сматрају опасним момком.
– Имали смо ситуацију, у једном од најбољих београдских кафића смо седели, долазили неко време, газда је седми дан пришао и рекао: „Ја да вам се захвалим што не правите проблеме“. И ми онако збуњени, Сале и ја не разумемо, седи, шта је било. Каже: „Ви кад сте кренули да долазите овде, ја сам очекивао да ће ту да буду проблеми“. Мени је криво када људи имају такво мишљење. Ја сам човек који ће да дође да поједе и попије воду, сок, поједе и на крају части конобара да изађе одатле насмејан. Ја сам насмејан по цео дан, нисам насмејан када се десило ово мом другу (убиство Салета, прим. аут.), али сам по цео дан био насмејан. И када имам проблема, ја сам насмејан. Ја не идем да се мрштим, ја не једем лимун у кући пре него што изађем и мрштим се пред огледалом. Нас никад није палило ни да се зна наше име.
