На око 45 километара сјевероисточно од Сарајева, на сјеверним ободима Гласиначког поља, у подножју планине Романије, налази се Соколац, сједиште истоимене општине, једне од шест које чине град Источно Сарајево.
Вођени информацијом да Младенко Поњарац међу стотинама берача гљива на Романији важи за једног од најуспјешнијих, стигли смо на територију поменуте општине, гдје је, као и у другим дијеловима Српске, управо завршена, нажалост, лоша сезона брања.
Можда се Младенков живот не разликује много од живота људи у урбанијим срединама, али оно што би њему фалило у неком већем граду јесте ова нетакнута природа; бесконачна шумска пространства, љепоте Гласиначког поља и плодови ове земље.
– Некоме је брање гљива посао или додатна зарада, а мени је одлазак у шуму и прикупљање шумских плодова, поред спорта, једна од првих љубави. Као дијете, викенде и распусте проводио сам код баке на селу. Од одлазака у шуму, било да сам ишао сам или с вршњацима, знао сам да направим праву авантуру. Тада се и појавила љубав према гљивама. Касније сам уписао Средњу шумарску школу, хтио да студирам књижевност, студирао географију, а Божијом вољом, умјесто у учионици, посао сам нашао у шуми. И опет, поред посла у шумском газдинству, ту су гљиве – кроз осмијех каже Младенко.
Иако су врсте гљива које расту на овом подручју бројне, у традицији становништва овог краја јесте брање вргња, лисичарки, млијечница, редуша и смрчка.
– Било да се беру за продају или исхрану, то су врсте гљива за којима се овдје трага. Гљива је некад било у изобиљу. Сада их је много мање. Многи фактори допринијели су томе, али у нека, како каже наш народ, срећна времена, било је много мање берача. Ако их је и било, гљиве су брали због задовољства и исхране. Ратом и неимаштином, гљиве су постале додатни извор прихода, а некоме, уз брање других шумских плодова, и посао – објашњава Младенко.
Лисичарку овај млади човјек користи за исхрану, а оно што претекне подијели пријатељима и родбини или прода.
– Волим укус лисичарке и спремам је на више начина. Лисичарка важи за најздравију гљиву свијета. Природни је антибиотик и извор мноштва витамина. Препоручује се депресивним, али и оним људима који воде рачуна о линији. Лисичарка је нискокалорична и 90 одсто њеног састава чини вода. Краљ свих гљива – вргањ, важи за чудотворну биљку, јер је, такође, изузетно здрав. Ипак, нисам љубитељ вргња, не прија ми његов укус, па га најчешће продајем. Смрчак је гљива која је најскупља, па га ваљда зато зову господаром шуме (смијех). Нажалост, расте само у прољеће и код нас га има свега петнаестак дана, али кад се посрећи, та гљива донесе највише новца. У нашем крају, али и широм Српске, постоје људи, па и читаве породице, којима брање гљива доноси значајну финансијку корист, те у једној сезони зараде и неколико хиљада марака, што је за просјечну српску породицу, признаћете, значајан новчани износ – додаје Младенко.
На наше питање шта треба да учини и шта треба да зна неко ко има вољу, али нема искуства у шуми и искуства у брању гљива, Младенко изговара: „Опрез!“
– Уколико тај неко долази из урбане средине и нема никаквог искуства у шуми, прво о чему треба да води рачуна јесте орјентација. У шуми се човјек врло лако изгуби. Дакле, најбоље би било да заинтересовани има, условно речено, водича, некога ко има искуства на терену. Уколико је то немогуће, шуму треба истраживати „ситним корацима“, а никако залазити дубоко у непознато подручје. Друга опасност јесте непознавање гљива и неискуство у разликовању јестивих гљива од отровница. Кажу да свака јестива гљива има своју отровну двојницу, па су због тога тровања и код нас и у свијету честа појава. Учити од других на терену, али и нека литература о гљивама, најсигурнији су почетни кораци. Нека мотив за одлазак у шуму буде брање гљива, али не заборавите да се тај одлазак увијек може претворити у узбудљиву авантуру, а уз пријатеље, неколико сендвича и неколико лименки сока или пива, и у незаборавно дружење у природи од које смо се толико отуђили – препоручује наш саговорник.
Закључујемо, дакле, да новац није пресудан фактор за Младенкове активности у шуми, а шта јесте, ни сам ријечима не може описати.
– Као што рекох, вргањ не једем. Један вргањ нема ни неку новчану вриједност, али срећу и узбуђење које осјетим у тренутку кад га пронађем, још ако је млад и здрав, не могу упоредити ни са једним другим осјећајем. Наш народ би рекао „зараза“. Али не. Спорт, видео-игре, лутрија, кладионица, квиз … Не, не могу да опишем и да тај осјећај упоредим с било којим другим искуством – објаснио је Младенко у тренутку кад настаје још једна фотографија, успомена на ко зна који тренутак узбуђења и радости због плода који још увијек несебично даје ова романијска земља.
А Романија је непредвидива. Сунце смјењују облаци који долазе иза њених врхова, наговјештавају мрак прије мрака и хладну ноћ. Подсјећају да је вријеме за ову „Славијину“ причу истекло.
