У Народној скупштини Републике Српске од првог дана успостављена је једнакост и слобода, одњегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро делује, рекао је у ексклузивној изјави за Срну први предсједник Републике Српске Радован Караџић.
„Народна скупштина увек мора бити место очувања тих вредности. Само тако је она неосвојива тврђава, а наше чедо – Република Српска заштићена и вољена“, поручио је Караџић поводом 30 година постојања и рада Народне скупштине.
Он је напоменуо да демократије нема без парламента.
„Пре избора 1990. године, током промена Устава БиХ амандманима смо тражили да се уведе Веће народа. Тадашњи председник Скупштине Златан Каравдић нас је одбио, јер би то, како је објаснио, значило федерализацију БиХ“, подсјетио је Караџић.
Према његовим ријечима, Каравдић није рекао зашто би то било лоше и како то да је Србија федерализована, да је Југославија конфедерализована до распада, а БиХ не уводи структуру која је уобичајена у вишенационалним земљама.
„Обећао је да ће увести `Савјет за националну равноправност` који је у Уставу био и остао `мртво слово на папиру` – као што се и данас изигравају сви споразуми. Свет безуспешно покушава да опстане у таквој `бесудној` ситуацији, где ништа није гарантовано и где се све може изиграти“, оцијенио је Караџић, један од оснивача СДС-а.
Он је напоменуо да је дуго трајала борба Срба за очување мира у Босни, цијеле 1990. и 1991. године, а онда је Скупштина БиХ срушила и посљедње наде прегласавањем на питањима из Устава, на којима нигдје у свијету нема прегласавања.
„Једини ненасилан одговор на то уставно насиље било је формирање парламента Срба у БиХ. Потез су оправдали. Осим два, три изузетка, сви српски посланици из свих партија и свима њима припада заслуга и захвалност, јер су остали верни народу по сваку цену. Овај народ то заслужује“, рекао је Караџић.
Он је истакао да је српска Скупштина одмах запажена у међународној заједници, а кад је неуставно донесена одлука да БиХ тражи независност, српска Скупштина је опет демократски одговорила – није инсистирала на праву вета, него је формирала Републику и свој народ изузела из тог уставног насиља.
„Иако нисмо подржани ни од кога у свету, то је имало велики, пресудан значај. /Роберт/ Бадинтер је већ половином јануара 1992. године обуставио аутоматско признавање БиХ закључком да Срби тамо имају своју републику и да БиХ није у истој позицији као Словенија и Хрватска„, подсјетио је Караџић.
Зато је, додао је он, основана подконференција Европске заједнице за БиХ, такозвана Карингтон – Кутиљерова конференција која је дала исте резултате као и Дејтон.
„Тиме су легитимисане све одлуке наше Скупштине, иако нас нико није подржао, али нико није могао ни да оспори. Били смо поучени искуствима из вековне борбе за слободу, нарочито Устанком из 1875-1876. године када смо, и поред успеха, остали без ичега и добили Аустроугарску као протектора“, навео је Караџић.
Схватили смо, истиче Караџић, да „идеални удео“ у власништву БиХ није решење и да треба реално утврдити шта је чије, на којим просторима су три народа суверени.
„Да смо тако урадили са просторима Јужних Словена и након наших победа у оба балканска и оба светска рата, са више права и више правде, Срби би имали дефинисану своју територију и избегли би страдања, избегли би два геноцида из светских ратова. Овога пута је било другачије. Зашто? Зато што нису у питању била непокорена племена и оружане групе, него је то био народ са својим институцијама које су и противници морали да уваже“, указао је Караџић.
Колико год се незаконито и насилно мијењао тај међународни споразум из Дејтона, рекао је Карџић, последња одбрана је Народна скупштина у којој свако може добити аутентичан став народа и црвену линију испод које се неће и не може ићи.
„То се тиче наших права, уобичајених и у сличним уставима и потврђених у Савету безбедности УН и нико не може да у име својих неправних тежњи оспорава нама права за која не би дозволио да му буду оспоравана. Народна скупштина је учинила јасним да ништа није важније од народа и његових праведних тежњи за мирним животом и остваривањем природних потенцијала. То није ништа више од права која се признају и другима“, навео је Караџић.
Он је поручио да српски народ може да буде поносан на јединство које је постигао и на своју Скупштину чије је заједничко чедо Република Српска.
„У тој Скупштини је од првог дана успостављена једнакост и слобода, однегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро делује“, навео је Караџић.
Он је истакао да Народна скупштина увијек мора бити мјесто очувања тих вриједности.
„Само тако је она неосвојива тврђава, а наше чедо – Република Српска заштићена и вољена“, рекао је Караџић, чију је изјаву Срни пренијела његова кћерка и потпредсједник Народне скупштине Српске Соња Караџић Јовичевић.
