Давне 1952.године у Сокоцу је основано прво ватрогасно друштво, које је деценијама постизало запажене резултате, окупљало стотине добровољних и професионалних ватрогасаца, имало секције, успјешно наступало на разним такмичењима и, што је најважније, успјешно извршавало своју функцију, штитећи људске животе и материјална добра од ватрене стихије.
И у ратном вихору соколачки ватрогасци су били на висини задатка. Уз обавезе одбране отаџбине, захваљујући, прије свега ангажовању искусних и провјерених ватрогасаца, штете од пожара у току рата биле су мале, а у потпуности су сачувана материјална добра ОДП „Романије“ Соколац, у оквиру кога је дјеловало и Ватрогасно друштво.
Возни парк и дотрајала опрема, захваљујући прије свега властитом ангажовању, доведена је на задовољавајући степен исправности, тако да се након завршетка рата имало од чега поћи.
Сјећајући се тих времена, тадашњи предсједник Ватрогасног друштва „Романија“ Милош Делић истицао је:
– Не могу да се не сјетим 1997.године, када сам са позајмљених 100 динара и уз помоћ општинских власти, поново регистровао друштво. Почели смо готово од нуле. Радило се даноноћно да би исправност ватрогасне технике и возног парка била на зодовољавајућем нивоу. Имамо и разумијевања код неких привредних колектива, али се у овом тренутку највише ослањамо на властити сервис за одржавање ватрогасних апарата и опреме. Ни минималне плате нису препрека да се даноноћно дежура, брзо и ефикасно интервенише. Само у прошлој 1998.години успјешно смо учествовали у гашењу 152 пожара тако да није било већих материјалних штета и других посљедица.
Ватрогасно друштво „Романија“ је добро укумпоновани тим искусних ватрогасаца и младића који успјешно настављају традицију својих претходника.
Тадашњи командир професионалне ватрогасне јединице, искусни ватрогасац, Јово Јашаревић са задовољство је истицао:
– Лијепо је сјећати се младости и времена, када је Индустријско ватрогасно друштво „Романија“ имало стотине чланова, секције и успјешно учествовало на разним такмичењима а још успјешније извршавало своје задатке, али ми је исто тако задовољство да кажем да је садашњи састав ових младих људи сигурна будућност друштва. Није им ништа тешко, брзо уче и успјешно извршавају све задатке. Често знају радити и цијелу ноћ да би возило било исправно, техника спремна. Углавном, сви знају све.
И Љубомир Симић, један од седморице професионалних ватрогасаца, истицао је спремност јединице да интервенише у свако вријеме, а посебно је наглашавао сложеност гашења шумских пожара за које каже да се никада не зна одакле ће почети и гдје се поново може појавити. Према његовим ријечима искуство старијих ватрогасаца је драгоцјено, као и њихова спремност да на сваки позив дођу и помогну у интервенцијама.
Посебно мјесто у активностима припада групи младих људи у сервису за оправку и одржавање ватрогасне технике и опреме. Стручно обучена екипа у стању је да брзо и квалитетно пружи услуге сервиса на ширем подручју романијског региона. Један од тадашњих „сервисера“ Раде Шолаја самоувјерено је истицао:
– Млади смо и стручно оспособљени, не бојимо се конкуренције јер смо најкомплетнија екипа на овим просторима. Када затреба сви смо на истом задатку, ми смо ти брате ко војска. Нема напуштања положаја док се не задатак не изврши. Нема смјене док не дође замјена.
На крају, неопходно је истаћи да је радно ангажовање у тадашњем Ватрогасном друштву „Романија“ нашло и неколико инвалида отаџбинског рата, који по свему предњаче када је у питању извршавање задатака и обавеза.
Објављено у 61-62.броју Соколачких информативних новина (септембар – октобар 1999.)
