Када прави фашизам наступа борбене антифашистичке нације и државе се могу пребројати прстима на једној руци. Тако је било, и данас је тако. Али када га нема онда антифашиста има тушта и тма. У Србији и српском народу фашизам никада није могао да се на иоле озбиљнији начин појави или успостави. Нема га ни данас, али зато има много антифашиста.
Да фашизам или диктатура тога типа стварно постоји они би били у мишјим рупама или у првим редовима квислинга.
Није проблем само у томе што се ови вајни антифашисти у Србији боре против онога чега у њој нема, користећи притом често и неофашистичка средства, него свесно и намерно неће да га виде ни тамо где га у суседству Србије има. И не само да неће да га виде него га и отворено подржавају. Од Хрватске преко Монтенегра па надаље.
Свима њима заједно је омиљена мета Српска православна црква и Србија. Српски народ су у црногорској скупштинској резолуцији већ огласили геноцидним те тако и више него трећину својих суграђана. СПЦ до данас, за разлику од других верских заједница, нема Темељни уговор са државом Црном Гором. СПЦ и Србија се проглашавају клерофашистичким. Република Српска је већ подразумевајуће геноцидна. Упада се у храмове наше Цркве и забрањују јој се традиционални верски обреди. Па тако и устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру. У комитско-монтенегринској и депеесовској помами, којој је на челу Мило Ђукановић, захтева се да се сруше вековни канони и традиција наше Цркве и успоставе нека шумска правила и то на брутално насилан начин.
Свакодневно се, али баш свакодневно, највулгарније вређају српски народ и Србија. И наравно дежурни кривац за све – Вучић. Баш као да свако од нас има претензије да сваког дана заузима и окупира Црну Гору и смера тамо „оружан поћ“. Запрећено је антисрпским и антиправославним насиљем на Цетињу, све уз стихове Томпсона и Секуле Дрљевића и стављање у исту врећу усташа и страдалих хероја антифашизма, попут племенитог Љуба Чупића. Тако да није јасно да ли се наставља и слави традиција 13. јула или 10. априла – дана НДХ. Или и једно и друго у исто време. Нашим вајним антифашистима и либералима, попут Ненада Чанка и неколицине „јавних радника“, то се указује као прилика да праве пародију и спрдњу упоређујући свој пут на Цетиње са одласком бораца интернационалних бригада који су се у Шпанији борили против фашизма.
Операција је одавно позната – оцрниш некога као да је сам ђаво и прогласиш га општом опасношћу за мир на Балкану и онда као храбро јуришаш на њега и позиваш стране амбасаде и западне силе у помоћ. Прецизно је то и одмерено дефинисао наш патријарх Порфирије:
– Препознајем савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он ходи путевима своје слободе која је истовремено и Љубав.
Да се разумемо, за СПЦ у целини, па и за Митрополију црногорско-приморску, ово је тек лаки назеб и мало искушење у односу на све оно што је она у својој дугој историји доживела и преживела. А преживела је Турке, Аустроугаре, Млетке, немачке и италијанске фашисте, хрватске и црногорске усташе, терор балиста и Шиптара, те комунистичко-бољшевичке режиме, па ће још лакше монтенегринске комите и тек помало пали режим ДПС. Али остаће велики жиг бруке и срамоте на онима који је бездушно блате и поново хушкају на братоубилаштво. Како може један верски обред сломити сувереност неке озбиљне државе уколико је стварно има? И одакле право некој секуларној држави, за коју се издаје Црна Гора, да забрањује верски скуп у православном храму или да одређује где ће се он одржати! При томе никоме није пало на памет да се на било који начин меша у послове других верских заједница. Која то грађанска држава почива на дискриминацији вере највећег дела становништва!
Сваком нормално образованом човеку је данас јасно да никада није било великосрпске хегемоније и никада идеја Велике Србије није била на магистралном путу српске владајуће политике. Неко ће рећи нажалост није била, али остаје чињеница да је није било. Те оптужбе на рачун српског народа су измислиле бечке тајне службе и лансирала њихова пропаганда да би их после прихватила и спроводила Коминтерна а потом западне силе.
Данас се та неоснована обеда поново шири. Да је било тог великосрпства као државне политике, ко би јој то стао на пут? Где су та стратишта жртава страдалих у борби против српске великодржавне политике и хегемоније? Ко то и где сада страда од великосрпства? Пошто нема те опасности, онда је треба измислити и себе представити као лажног хероја у борби које нема и није било.
Што се српске окупације Црне Горе тиче, она је већ при крају, окупатор се повлачи. На стотине хиљада Срба се враћа после добро плаћеног летовања на приморју или посета мајкама, браћи, сестрама и осталој родбини и пријатељима. Многи од њих су се помолили у бројним православним светињама, а понајвише на Острогу. И опет ће чиста и отворена срца поново доћи. И тако ће увек бити. Пре свега зато што, како рече Бећковић, у „православној цркви не постоји подела и браћа окренута леђима остају браћа, а црква отворена за све“.
