Увијено у најљепше природно гнијездо међу брдима и пространим ливадама, село Врапци чува све оно што је потребно једном човјеку, а на шта смо сви заборавили – мир, тишину, љепоту природе и спокој. Удаљено је шеснаест километара од Сокоца, а до њега се стиже путем Соколац–Олово, тако што се скрене с асфалтног пута десно на макадамски пут у Палежу. Ту гдје је природа сачувана као најљепши бисер, 20. новембра 1953. године, рођен је славуј народне пјесме, чувени Халид Бешлић. Са нама је подијелио причу шта га то чврстим концима веже за Врапце и чега су то још жељни и душа и очи.
Наш цијењени саговорник, на почетку разговора, открио нам је брижно чувана сјећања на дане кад је село било пуно људи, омладине, дјеце. Кад је било пуно као кошница пчела у којој свако има своје задужење. Живјело се другачије, боље.
– Прво чега се сјетим јесу дивни људи и безбрижност са којом смо живјели. Необјашњиво ми је и данас колико смо били скромни, а задовољни. Радовали смо се малим стварима и то је оно што и данас покушавам да докучим.
Каже да је одувијек знао да ће пјевати. Свог дара није био свјестан, али је био опчињен љубављу и задовољством кад год би пустио глас.
– Жеља и воља за пјесмом биле су јаче од мене. Зато разумијем младе људе који покушавају да се остваре као пјевачи.
Дјечачке и школске дане проводио је, као и остала дјеца из оближњих заселака, у Кнежини. Кнежина је била мјесто окупљања; љепота коју је тад имала купила је душу овог дјечака, а тако је и дан-данас.
– Кнежина је плодно мјесто и лијепо за живот. И сад ме окупира сва та љепота. Након основне школе моја љубав постаје град Сарајево, мој град. Обишао сам цијели свијет, али у овим годинама све ме враћа на почетак. За мене је и даље најљепше мјесто, мјесто мог рођења.
Да је дјетињство оно што оставља трајни печат на сваког човјека, говори и наставак наше приче. Халид у разговору открива да се и сад сјећа имена свих ђака са којима је ишао у осмогодишњу школу. У том безбрижном добу није било мјеста за бригу, а одговорност и прве праве обавезе почињу одласком из породичног скровишта. Наш драги саговорник, тада ђак шестог разреда, каже да је имао све петице. Онда кад се пробудио бунтовнички дух, на љествици приоритета оцјене су опадале, а пјесма је и даље расла и грабила га себи.
– Након осмогодишње школе морао сам да упишем занат, послије чега сам се опет посветио књизи и дошао до звања пословође. Пјесма никад није престајала да буде моја стална окупација. Био сам члан КУД-а „Зијо Диздаревић“ у Сарајеву, а каснији наступи са војним оркестром помогли су ми да стекнем потребно самопоуздање и сигурност. Војску сам служио код Обреновца. Био сам члан гарнизонског оркестра са којим сам непрестано вјежбао и пјевао – присјетио се Халид.
Судбоносни дан, како каже, десио се у Сокоцу. Један пропуштен аутобус у 18 часова и одлазак у локалну кафану, гдје је запјевао, пророчки су предсказали да ће Халидова пјесма баш у кафани вјечно живјети.
– Према реду вожње, наредни аутобус до Кнежине возио је нешто прије поноћи. На приједлог друга, како би прекратили вријеме чекања, отишли смо у кафану код чувеног Срете Мачара. Нова кафана, добар оркестар и није требало много времена да ми уступе микрофон. Отпјевао сам неколико пјесама а онда је пришао Срето и питао ме: „Чији си ти“? „Муја Бешлића“, одговорио сам. „Добро пјеваш, кафана је пуна“. „Ја бих волио овдје пјевати“, казао сам, на шта је он додао „А да ли ће се Мујо сложити са тим?“. Рекао сам да то препусти мени.
То је био пресудан моменат кад је све остало стало а незаустављива је била само пјесма. Као најстарији син, поред четири млађе сестре, Халид је уживао велику љубав породице. Ипак, ни тад, родитељима се није свиђала идеја да се бави музиком. Сматрали су да треба да има неко конкретно занимање. Ипак, Халид је био непоколебљив у својој одлуци.
– Из Сокоца пут ме водио даље широм свијета. Било је друго вријеме. Пјевало се без предаха. Сјећам се да сам одмарао само један дан у седмици. Кафански живот почињао је у вечерњим часовима, али није трајао до касно. Тад нисам размишљао о снимању албума. Након пет година, дошло је вријеме и да запјевам у студију. Било је то давне 1979. године. Прву плочу са пјесмама „Грешница“ и „Не буди ми наду“ објавила је Дискографска кућа „Дискотон“. Текст за пјесму написао је Дино Мухаремовић а музику Самир Кадирић, док другу потписују Неџад Есадовић и Давид Мандић, власник кафане „Код Давида“ гдје сам дуго пјевао – испричао је Халид.
Остало је све историја, писана златним словима и нотама отпјеваним на свим меридијанима, током бројних концерата који су одржавани од Скандинавије преко Америке, Kанаде, од Скендерије, београдске Арене, па до свих великих европских престоница и концертних сала. Први је професионално запјевао на Романији и о Романији, а спот за истоимену пјесму најљепша је разгледница која је са овог поднебља отишла у свијет.
– Дуго је у мени сазријевала жеља да отпјевам нешто о овом крају. Мој дугогодишњи сарадник Мирко Шенковски написао је диван текст који је првобитно био посвећен планини Проклетије. Одмах сам му рекао да то мора бити пјесма о Романији. Свидјели су ми се ти мотиви па сам му казао да напише још неки стих о Кнежак извору, јер сам поред њега одрастао и провео живот. Далибор Мрдић је био задужен за спот, а настојали смо да бирамо дане кад је природа најљепша, у чему смо, ја мислим, и успјели. Моја идеја је била да окупим музичаре који су ту рођени и да остане један лијеп трајни запис. Мислим да је то највећи успјех, што су послије мене стасале нове генерације младих људи, који воле музику, и велики су професионалци.
Тако опјева своју Романију и Кнежак у ком се очи и душа огледаше безброј пута. У разговору Халид нам је открио да је прошао све лијепе и мање лијепе тренутке у животу и каријери. Сигуран је у једно, да човјек годинама трага за својим смирајем. Као млад, како нам рече, имао је више снаге и полета, а данас више мудрости и искуства, што све заједно чини један живот јединственим и непоновљивим. Шароликост живота пренио је и на музику тако да у посљедњих двадесетак година пјесме у себи имају сегменте поп и рок музике. Несумњиво, оне су постале избор млађе публике. Пјесме бира срцем, и не само пјесме, већ и људе који га окружују.
– Настојао сам да никад у животу не заборавим вриједности које сам понио из породичне куће. Оне су темељ свега, а све остало је само надоградња. Љубав, морал и поштење пренио сам на свој брак, а према истим принципима васпитавао сам сина, а он данас моје унуке. Сматрам да је то нешто највредније што остаје иза човјека – истиче Халид.
Слава, новац, награде и све овоземаљске сласти нису успјеле да га промијене током дуге шетње степеницама живота. Можда је баш због тога увијек успијевао да се стално пење ка врху. Бранио је истину, а кад би и направио грешку, трудио се да то бреме што прије са себе скине, нудећи искрено признање. Помагао је слабије јер је, како каже, то све нормално и људски. Доброта га је водила до добрих људи и тако кроз живот током готово седам деценија. Данас ради мање и спорије, али као што је и сам рекао, пјесма је његов живот и од ње не одустаје.
– Захвалан сам Богу што још имам здравља и што могу угодити себи и на свој начин уживати у преосталим данима. Радим мање, али ми не фали посвећености када се појави нека нова пјесма. Уживам у стварима које су остале непримјетне и занемарене током дугогодишњих путовања и турнеја. Настојим да увијек имам времена за породицу, пријатеље, драге људе. Понекад душу одморим уз неку књигу, љепоту наше природе и све оно што не оптерећује човјека.
Остварио је бројне успјешне сарадње и велики број музичара може да се похвали успјешном сарадњом са Халидом. Године 2016. појавио се у ТВ серији „Убице мог оца“, за коју је снимио пјесму „Ја без тебе не могу да живим“. Пјесма је брзо постала велики хит, а спот за исту дочарао је кафански живот.
– Сарадња се десила случајно јер у серији и споту се појављује моје кумче, глумица Маја Шиповац. Ја сам вјенчани кум њеним родитељима и било ми је задовољство што ће тај спот остати као драга успомена коју имам са њом. Пјесма је дуго била код мене и чекала свој дан. Када се појавила у серији постала је позната на прву, а и екипа која је снимала спот одмах је почела да је пјева углас. То је био знак да ће и она остати да живи у народу – испричао је Халид.
Посљедња у низу сарадњи је она са Индиром Левак. Недавно су заједно отпјевали пјесму „Искра“, за коју је снимљен и спот.
На крају разговора Халида нисмо питали за планове, јер их како каже и нема. Као и све у животу, оно што се деси спонтано и природним слиједом, буде најљепше. И сам се сложио да велика планирања увијек доведу до тога да се неки мали шраф изврне и не буде све онако како очекујемо. Зато, једина тврдња при којој је остао јесте она да ће наставити да пјева све док живи. Ми смо му упутили захвалност што је пјесму о свом животу подијелио са нама.
