Свети пророк Илија, старозаветни и новозаветни хришћански светитељ, веома је поштован у православљу и црква га сваке године обележава 2. августа. Илију или Громовника народ сматра најсиловитијим међу огњеним свецима, па га светкује с огромним страхопоштовањем.
Строгом и непоколебљивом проповеднику етичких вредности на којима је заснована хришћанска вера Срби су дали посебна обележја и особине, поредећи га тако са старословенским божанством Перуном који је управљао муњама и громовима.
Тако у нашем народу постоји веровање да свети Илија није умро већ да се жив, пламеним кочијама, вазнео на небо. Сматра се да се свети Илија вози ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен, а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима. Зато се, кад загрми на светог Илију, каже да то тутње кола Илијина.
У српским епским песмама свети Илија решава спор земље и неба о правди и кривди, пошто је неко време боравио на земљи и спознао да је “кривда на земљици црно”. Он кажњава људе за њихове грехе затварајући небо на три године тако да сунце не греје, а киша не пада. Шаље богиње.
Он је тај који одређује када и где ће падати киша, а када ће да буде суша. Овај светац доноси олују и непогоду, одлучује кад пуцају громови и ударају муње. Мисли се да тада он гађа ђавола, јер народ тврди да свако место које је муњом погодио Илија има означено место где је ђаво боравио.
Приповеда се још у нашем народу да св. Илија заборави када је његов дан, па сваке године пита своју сестру Огњену Марију, а она га слаже да је празник већ прошао да Илија не би громовима и муњама много штете нанео. Зато се,кад грми на овај дан, каже:”Присетио се, Илија” – пише србијуволимо.рс
Најстрожи обичај који се од најстаријих времена поштује у српском народу је да се НИКАКО не ради у пољу на светог Илију како не би навукли гнев светитеља.
У јужној Србији кажу да ће иструлити сви ораси и лешници ако грми и пада киша на овај дан.
На светог Илију не улази се у винограде. Верује се да тих дана ни орлови воду не пију него пиште у ваздуху.
Мед који се вади на Илиндан служи као лек, па ако знате неког пчелара, обавезно га узмите. Многе мајке у Србији њиме намажу децу по образима да буду здрава.
У Таковском крају приређују се сабори којима се свечано прославља овај дан и чине разне ствари да догодине не буде олује и града. Тако на пример, три младића у току ноћи обилазе село и закопавају пиле код порте говорећи:”Бије нас град што не носимо пиле”. У Јабланичком крају тврде да свако село треба да има неку жену која зна како да спречи олујне облаке да донесу град. Жене излазе из куће с васкршњим јајима и обраћају се својим умрлим не би ли умолили Светог Илију да не сручи град, помињући измишљена велика чуда која се дешавају у селу,да се црква преко ноћи позлатила и сл. Понекад мушкарци изађу пред кућу и пуцају из пушке у облаке Светог Илије, а ваља заклати и петла, пише етнолог Драгомир Антић.
И у сврљишком крају за Светог Илију је везан народни обичај да се на дан тог празника кољу прошлогодишњи петлови из јата, или како се у Сврљигу каже „петлови старци“. Некада се веровало ако се „петл старац остави ће наџиви газду“, па је газда, приликом клања говорио: „Боље ти него ја“ или „Не кољем те ја него Свети Илија“.
Постоји веровање да кад се зачује пој петлова да је то знак да се ђаволи склоне, то се они кољу око Светог Илије „кад он највише дејствује“. Такође постоји веровање да се не треба крстити кад гром пуца, како се ђаво не би склонио под храст у који гром неће ударити.
У нашем народу постоји и чувена изрека: „Од Светог Илије, сунце све милије“ која најављује предстојеће хладније дане и опомиње да од почетка августа почињу озбиљне припреме за набавку огрева за зимске дане.
Свети Илија Громовник се слави као крсна слава, али се не кува жито, управо јер се сматра да је и данас овај светитељ жив.
Свети Илија је слава српских ваздухопловаца, обнародована указом из 1924. године, а после обнављања рада Југословенског аеро-клуба “Наша крила” 1993. године обновљена је њихова слава Илиндан.
