Пет година је прошло од када је отишао у легенду.
Глумац Милорад Мандић Манда преминуо је на сцени на данашњи дан, тог 15. јуна 2016. године, а учестали одлазак њега и његових колега непосредно прије и послије датума његове смрти, осјећали смо као одлазак ближњих. Разлог за блискост је једноставан. Глумци су јунаци нашег доба. Иако се њихов занат и данас сматра хљебом са седам кора, иако и данас многи од глумаца тек животаре од својих хонорара, њихов посао дио је свакодневице свих нас.
Позориште, филм и телевизија начинили су многе великане сцене којима се дивимо и чије фразе из разних остварења у свакодневном говору користимо.
Но, не треба заборавити да се у не толико давној прошлости дешавало да су глумцима олако одузимана грађанска права, а неки су чак и стрељани због тога што су свој посао радили у погрешном режиму. Долазак новог режима по њихов живот бивао би кобан.
Државна комисија за тајне гробнице у Србији пописала је да је стријељано чак 77 глумаца и умјетника по ослобођењу у Другом свјетском рату. Неки режими ишли су толико далеко да су глумцима бранили и свједочење на суду.
Не мјери се у деценијама, него у стотинама и хиљадама година, како се глумци у позориштима широм свијета боре за достојанство професије. Нови медији попут телевизије у двадесетом вијеку показали су да се борба исплатила.
Но, манимо се мистификације. Макар били промотери шунда, једнопартијског култа личности или муља вишестраначја те ишли линијом свих негативних страна телевизије, глумци, или бар они који су знали и знају радити свој посао, захваљујући малим или великим екранима, дио су наших живота, емоција и идеала ма колико они ниско или високо били постављени.
Један од оних који су достојанствено бранили своју професију, засигурно, био је Милорад Мандић Манда. Он је ушао у животе својих сународника и људи са простора бивше Југославије својим талентом, шармом, комедијом. Засмијавао је све узрасте чак до тренутка своје смрти.
Очевици присутни на претпремијери представе „Петар Пан“ у Установи културе „Вук Караџић“ кажу да је пао послије срчаног удара, а да је његов пад изазвао смијех међу малишанима у публици.
По његовом одласку сазнали смо какав је то хљеб са седам кора. Прихватао је све пословне понуде како би обезбиједио што пристојнији живот својој вишечланој породици, а иза њега остали су дугови.
Неке његове колеге великодушно су вратиле те дугове, а неки су му посветили потоње филмове.
Ми из других бранши, радили смо мурале са његовим ликом, писали текстове о његовој глуми или се појављивали на поновним пројекцијама његових филмова у својству организатора или публике.
Зашто смо све то несвјесно или свјесно радили и зашто и даље радимо, у материјалном свијету у каквом живимо? Због тога што је онај који умије пренијети емоцију јунак нашег доба, а глумци то умију, Милорад Мандић Манда је умио.
