„Искрено желим да пред овим часним судом и јавним мњењем, а посебно бошњачким, изразим своје дубоко и искрено жаљење и кајање због злочина који се догодио и да се извиним жртвама, њиховим породицама и бошњачком народу због свог учешћа у том злочину“.
То су речи које је, признајући кривицу за ратне злочине, 29. октобра 2003. у Хагу изговорио човек за кога суткиња Приска Матимба Нијамбе из Замбије сматра да је, уместо Ратка Младића, одговоран за незамисливе злочине у Сребреници 1995.
Реч је о Момиру Николићу, некадашњем помоћнику команданта за безбедност и обавештајне послове Војске РС. Захваљући томе што је као покајник пристао да сведочи против Караџића и Младића пуштен је 2016. у тајности из затвора, иако није одслужио уобичајене две трећине казне од само 20 година, на колико је био осуђен. Сада се налази далеко од БиХ, у Шведској, где је нашао и посао за чланове породице. Како сама суткиња Нијамбе каже Николић је „увек био тамо где су убиства“ и да су му „руке огрезле у крви“.
Момир Николић се, према документима хашког трибунала, налазио у средишту злочина који су почињени после пада Сребренице у јулу 1995. године.
– Није се ни у чему успротивио ономе што му је било изнесено као план: да се муслиманске жене и деца депортују, а да се мушкарци Муслимани одвоје, притворе и на крају побију. Није учинио ништа да спречи премлаћивања, понижења и убиства хиљада босанских Муслимана и лично је координисао откопавање и поновно закопавање тела жртава – може се и даље прочитати на сајту Трибунала у списима из времена када је трајало суђење Николићу.
Против тада 48-годишњег Николића, Тужилаштво је 26. марта 2002. године подигло оптужницу за злочине који обухватају геноцид, прогон и истребљење. Злочин прогона, за који је терећен у тачки 5 оптужнице, извршен је убиством хиљада цивила босанских Муслимана, укључујући мушкарце, жене, децу и старце; окрутним и нечовечним поступањем са цивилима босанским Муслиманима, укључујући тешка премлаћивања у Поточарима и у објектима за заточавање у Братунцу и Зворнику; терорисањем цивила босанских Муслимана у Сребреници и у Поточарима; уништавањем личне имовине и предмета у власништву босанских Муслимана; присилним премештањем босанских Муслимана из сребреничке енклаве.
Ухапшен је 1. априла 2002. од стране Сфора, да би одмах сутрадан био пребачен у Хаг. Већ 3. априла се изјаснио да није крив, а онда долази до обрта ситуације. Годину дана касније, пре почетка суђења, променио је плочу, нагодио се с тужилаштвом и признао кривицу, а потом као сведок покајник сведочио против неколико официра и званичника РС, између осталог против бившег председника РС Радована Караџића, Ратка Младића, али и на суђењу официрима Војске РС Вујадину Поповићу и Љубиши Беари, који су осуђени на доживотну робију.
У једном од последјих сведочења, на суђењу управо свом бившем шефу Младићу, Николић је изјавио да му је претпостављени колега, потпуковник Дринског корпуса Вујадин Поповић, рекао „да све балије треба побити“, док му је генерал Младић покретом руке преко грла наговестио судбину заробљеника.
Хашка суткиња Нијамбе, која је тражила да се суђење Младићу понови, није поверовала речима Момира Николића, кључног сведока и инсајдера тужилаштва.
– Момир Николић је неко ко се појављује свуда где има убистава, било да им управља или је саучесник… Он се изјаснио кривим да би добио бољи дил за себе иако су му руке огрезле у крви. Момир Николић је имао ОГРОМАН (сама суткиња Нијамба је користила велика слова у издвојеном мишљењу, прим. нов) подстрек да лаже, о чему сведочи споразум између њега и тужилаштва којим је геноцид избачен из његове оптужнице у замену за његово сведочење против других, укључујући Младића. Исплатило му се, што показује чињеница да Николић осуђен на само 20 година – написала је Нијамбе.
