Не знајући куда га воде на посао локални Мештровићеви руководиоци, Исо Махмутовић је видевши врх Ловћена изговорио речи: „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство!“, напустивши „радове“.
Крајем јуна 1972. године када су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“. Живковић је радницима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела.
Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:
„Ја то нећу да радим!“
На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.
Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:
„Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!“
„А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла?,“ покушао је Живковић и да припрети и тако уразуми одлучног бркајлију.
„Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам,“ рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.
Човек све то, још одлучније и убедљивије, поновио и сутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбедности да испита да то није каква завера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спрече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара.
О његовом човјечном делу написао је српски гуслар Сава Станишић песму:
Ја сам човек који прст образа има, вјерујем да Алах са неба ме гледа, и не могу каљат име пред људима, Част и вера Божија грешити ми не да. И не могу руку да подигнем своју, на светињу српску што пред нама стоји, ја поштујем веру, и туђу и моју, тешко оном ко се од Бога не боји! Ви удрите само, другови нељуди, а ја ојдох дому, ка чељади миле, Бог свачија дела за живота суди, и мени и вама, стреле ве убиле! То им каза у брк, ка шта човек чини, и ућефи један дим дувана приде, не хтеде да грех рад пара учини, но поносно Исо низ Ловћен отиде…“
Митрополит Амфилохије је Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму, на освећењу цркве Св. Петра Ловћенског Тајновидца у Бару.
„Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, веран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе,“ рекао је тада митрополит Амфилохије.
