Благодат Божија увек помаже борцу, али то не значи да је борац увек у положају победника; понекад, звери не додирују праведнике, али никако није тачно да их никада не додирују. Оно што је битно није победа, или положај победника, већ пре труд тежње према Богу и оданост и посвећење Њему.
Велики је Апостол Павле, али је он молио Господа много пута („три пута“ значе не једном, већ пуно пута) да се гласник Сатанин помери од њега, јер му је „пакостио“, чинећи неке врсте напада који су били тешки и противни његовом духу. Али Господ га оставља у таквој позицији: „Доста ти је Моја благодат“ (2 Кор. 12:7-9) – довољна је помоћ благодати и дарова који су му обезбеђени. Господ жели од Апостола тежњу, која очишћује његову душу.
Оно што је битно је стање душе, тежња према Богу, а не став пробедника. „Сила се у слабости показује сасвим“ (2 Кор. 12:9). Иако се човек може наћи у немоћи, то уопште не значи да је он напуштен од Господа.
Господ Исус Христос, према погледу света, био је у невољи, али када Га је грешни свет сматрао потпуно уништеним, у стварности Он је био победник над смрћу и паклом. Господ нам није обећао положаје победника, као награду за праведност, већ нам је рекао: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Помоћ Божија је делотворна, када човек моли помоћ од Бога, познајући немоћ и грешност своје природе. Из тог разлога су смиреност и тежња према Богу основне врлине Хришћанина.
