Романије - Љубав побјеђује! 
Стручњаци кажу да је више од 60 посто обрадивог земљишта у БиХ неискоришћено. Пољопривредни произвођачи су на кољенима јер не могу да конкуришу увозничком лобију. Због тога испаштају и произвођачи и прерађивачи и грађани, а само појединци задовољно трљају руке.
Велике површине земљишта стоје необрађене и запуштене због небриге дражаве.
Домаћа производња није заштићена, нема довољне подршке за пољопривредну производњу, а отворено смо тржиште и нисмо конкурентни, ни земљама у окружењу, а камоли земљама ЕУ, кажу пољопривредници.
– Ми тренутно имамо у Босни и Херцеговини 500 села која немају ниједног становника, а 1.600 села гдје најмљађи становник има 60 година, што значи да ту земљу више нема ко да ради и видимо да далеко више од половине те земље необрађено – каже Раденко Арсеновић, потпредсједник Удружења пољопривредника села Семберије и Мајевице.
Он је додао да држава која нема властиту производњу, нема ни будућност.
– Не можемо ми опстат, ако немамо бригу државе. Ако ја будем препуштен сам себи, ја ћу то угасити – каже Радисав Илић, пољопривредни произвођач из Глоговца код Бијељине.
Семберија, кажу пољопривредници, искаче из шаблона, па чак иде изнад европског просјека, јер се обрађује чак 97% пољопривредног земљишта.
– То је захваљујући овом нашем вриједном народу. Међутим сад је и он на овом удару од ове фискализације, ових намета, тамо – вамо, тако да ће ускоро и код нас доћ да ћемо имату доста пустих ораница и њива, исто као што имамо задњих 20 година што је урађено са индустријом. Наши гиганти, наше фабрике, то је сад зарасло у коров или је претворено у стамбено-пословне просторе и видимо да је то једноставноо такав систем рада и сад смо ми у пољопривреди остали у Семберији и покушавамо то нешто да одржимо, међутим и то видимо да се на крају неће завршити добро – каже Арсеновић.
Постоји, кажу још један проблем – то што дрзава земљиште у свом власништву додјељује фаворизованим произвођачима, по невјероватно ниским цијенама, док су мали произвођачи принуђени да одустају од производње.
– Ја знам, код мене у селу има ситнијих домаћинстава људи који су отишли у иностранство, то је запуштено. А држава велике комплексе даје ратним профитерима. Ја имам овде папир, извод из Службеног гласника, по некој стварно мизерној цијени – дунум, кутија цигара. Ја напримјер плаћам 80 марака закуп, а овај господим плаћа 7, 50 марака, значи мој дунум треба да роди пшенице 300 килограма више него његов, па да будемо на истом, што је неизводљиво – каже Илић.
Званични податак каже да је у Семберији регистровано свега 734 комерцијална газдинства, а још мањи је број оних која су у систему ПДВ-а.
Пољопривредници кажу да ће овај број из године у годину бити све мањи, уколико се на заустави свјесно урушавање домаће пољопривреде, преноси БН.
