Романије - Љубав побјеђује! 
Сарајевско ратиште. Једно од најтежих у протеклом одбрамбено- отаџбинском рату. А тамо Вогошћа. Окружена са свих страна. Са једне стране Жуч, Угорско, Кобиља глава, Сокоље, а са друге стране Равни Набожић, и даље према Нишичкој висоравни.
У Вогошћи Хотоњ, а у Хотоњу Фочанска улица. Борбена линија између нас и „њих“ само је ширина улице. Можда за неког несхватљиво, али тако је било.
У улици кућа Ђуричића, а у њој домаћин Борко са супругом Јелом, синовима Миломиром и Миланом и кћерком миљеницом Миланком.
Отац и два сина су без рамишљања одмах по избијању сукоба стали у одбрану Републике Српске.
Била је са њима и Миланка. Мислила је да може сестринском љубављу заштити браћу, оца.
Има ли веће љубави него сестринске према брату.
Први јауци и туга увукли су се подмукло у кућу Ђуричића онако како само они знају. Изненада и болно. Погинуо је Борко 16. септембра 1992 године, бранећи кућни праг.
Убио га је џелат снајперским хицем на његову Крсну славу- Лазареву суботу, у шест сати ујутру, у зору када се Виле враћају на починак, а Јела је као и свака добра супруга прислуживала кандило, стављала тамјан у кадионицу, да његовим мирисом растјера зле силе. Али силе зла су тада биле јаче. Погинуо је Борко на кућном прагу.
Нико није ни слутио да ће кренути страдање породице Ђуричић.
Син Миломир првенац у мајке и оца је био ожењен, добио је двоје дјеце Јелену и Немању. Волио је гусле. Као што то прави Србин воли, онако из душе. Не може то свако. Радовао родитеље, породицу, брата,сестру.
Након очеве погибије, деветнаестог октобра гине Миломир. Опет је џелат био окрутан. Онако подмукло и хладно снајпером.
А Миланка још малољетна, са болом до неба крену са неколико бораца да препузи до братовог тијела да га некрштене звијери не одвуку у своје јазбине и оскрнаве зликовци.
Надјачао је тада мајчин и сестрин лелек свa оружја која су кидисала на ратну Вогошћу.
Миланка се прикључила српској војсци. Да помогне, превија ране. Да заштити сестринском љубављу преосталог брата Милана. Иако су јој бранили, била је одлучна у свој избор.
Водила је тих ратних дана Миланка и свој лични Дневник, и између осталог написала је:
-„ОСТАДОХ БЕЗ ТАТЕ И БРАТА. НЕМА ИХ ДА СЕ НАШАЛЕ СА МНОМ, ДА МИ ПОМОГНУ И ДА МЕ УТЈЕШЕ.
КАКО БИХ ЖЕЉЕЛА ДА ЈОШ ЈЕДНОМ ПОРАЗГОВАРАМ СА ЊИМА, ДА МИ КАЖУ КАКО ДАЉЕ, ДА МЕ ЗАГРЛЕ.
ТАКО МИ НЕДОСТАЈЕТЕ, НАЈДРАЖИ МОЈИ. НЕСРЕЋНА САМ.
НАДАМ СЕ ДА ЋЕ ОВОМ ПРОКЛЕТОМ РАТУ ДОЋИ КРАЈ. ЗА СЛОБОДУ ЖИВОТ СТЕ ДАЛИ И ХРАБРО СЕ БОРИЛИ, МОЈИ ВОЈНИЦИ.“ ( Соколачке новине; бр 116, 2006 године, аутор Велемир Елез)
Написала је то наша хероина, тада већ војник Војске Републике Српске, а ни слутила није да несрећа никада не иде сама.
У Озренској улици 15 -тог новембра 1993 године гине и Милан.
Када је вијест стигла у Вогошћу чиило се да је небо задрхтало од бола.
А мајка и сестра страдалника још у црњини. За четрнаест мјесеци изгубише сву мушку чељад и ослонце у животу.
Тешка ли си српска црњино!!!
Рат је стао. Потписан „Дејтон“. Вогошћа продана и издана као и сви око нас Илиџа, Хаџићи, Рајловац, Илијаш, Кошево. Требало је кренути. Напустити одбрањена огњишта.
Шта понијети са собом у пар картонских кутија. Зар је могуће спаковати читав живот у њих и отићи?
Мјесец фебруар, мраз, дубок снијег хладноћа. Пјешаче сарајевски Срби у непознато, а мајке носе кости погинулих синова, да их не скрнаве исти они који су им и живот одузели. Међу њима наша Миланка и мајка Јела.
„Не да вас мајка“- одјекивале су тих дана сарајевске планине од јецаја српских мајки, залеђених сузa у оку.
Још једном живи и мртви сарајевски Срби заједно у колони иду да одбране Републику Српску.
Првог марта 1996 године Ђуричићи и Томанићи (Миланка се удала пред крај рата за Зорана Томанића, храброг борца ВРС) стижу у Соколац и смјештени су у дрвене бараке алтернативног смјештаја.
Заједно су били мајка Јела, Миланка са супругом Зораном и њиховим синовима Стефаном и Миланом.
Најстарији Миланкин син добио је име по ујаку. Уснила је Миланка анђела, који јој рекао да сину да име по брату. Тако је и учињено.
Једно вријеме били су у колективном смјештају „Мајдани“. Помогли су добри људи, помогла је и Српска.
На војничком гробљу Мали Зејтинлик сахрањени су по други пут Борко са својим Миломиром и Миланом. Један поред другог. Заједно са својом палом браћом српским див- јунацима који су дали животе за нашу Републику Српску, стали су у један строј да нас упозоре, да не заборавимо. Близу 1000 хумки.
Поред њих је мајка Јела. Која се упокојила од бола и туге. А Миланка још долази са својим синовима и прислужује свијеће воштанице за покој њихових душа.
Запослила се Миланка. Да може дјеци донијети комад хљеба и пружити им достојан живот. Борац читав живот. Требало се сада борити за дјецу. Помагао је и Зоран. Кажу да вријеме брзо пролази, али најбоље се може видјети по дјеци која расту. Стасали су млади Ђуричићи од оца Зорана Томанића. Милан висок, стасит мајчин понос жени се у мају мјесецу. И човјек помисли напокон је драги Бог погледао породицу.
Погледао је Бог, али не и људи.
Миланка је добила отказ са посла 21.03.2025.
Начелник општине Соколац Страхиња Башевић који је потписао ријешење каже има неправилности у њеном запослењу иако је запослена на НЕОДРЕЂЕНО вријеме.
„Да су мени живи мој Борко, Миломир, Милан, да је поред мене мајка Јела. Другачије би било.“
А овако сама је препуштена хладним соколачким вјетровима још хладнијим људима. Први пут у животу вјерујем да вјетар може срце охладити, и направити од човјека камен.
Али још има њених сабораца. Не заборављамо ми тако лако. Памтимо ми и добро и лоше. Неће она никада бити сама.
ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА
