Романије - Љубав побјеђује! 
Женски одбојкашки клуб „Гласинац“ из Сокоца постоји 29 година. У децембру идуће године обиљежиће три деценије постојања. Одбојкашице „Гласинца“ су у Премијер лиги БиХ и првенству Републике Српске годинама постизале завидне резултате, освојиле низ медаља на Међурепубличким омладинским спортским играма (МОСИ), чиме су свој клуб сврстале међу најуспјешније спортске колективе на подручју соколачке општине.
Ово је подсјећење на прве кораке у женској одбојци у Сокоцу. Прича која је пред вама, поштовани читаоци, написана је након листања дневника који је водила Милијана Шиљак, једна од најуспјешнијих одбојкашица прве генерације ЖОК „Гласинац“.
Чуче: Сузана Шуковић, Јелена Бакмаз, Јелена Зубан, Маја Јоловић, Сања Шуковић, Божица Косорић
МИЛИЈАНИН ДНЕВНИК
Дуго је Милијана Шиљак била једна од најбољих одбојкашица Гласинца. У седамнаестом децембарском дану 1996. године, нашла се на првом тренингу новоформираног клуба. У фискултурној сали Основне школе окупиле су младе одбојкашице, испуњене силном жељом да науче што више о одбојкашком спорту. Тренери Марко Обреновић и Радивоје Пандуревић почели су тежак посао. Ваљало је поставити темеље тек „рођеног“ женског спортског колектива и на њима градити будућност, створити екипу која ће на прави начин представљати свој град и општину. И тренери и млађане одбојкашице имали су довољно оптимизма и воље да остваре зацртане циљеве – формирати тим за респект и високо поштовање у одбојци Републике Српске и БиХ. У томе су успјели, о чему свједоче бројни успјеси у минулих 29 година постојања ЖОК Гласинац.
Чуче: Милица Дангубић, Ања Ћеранић, Радмила Марковић, Јелена Зубан, Сњежана Вишњић, Ана Караџић
Била је та прва генерација Гласинца као једна породица. Дружиле су се младе одбојкашице и након напорних тренинга. Било је то другарство за примјер, друговање које је остало да се помиње, свједочи колико спортска активност може да оплемени човјека.
Занимљиво је да је Милијана, од почетка до краје каријере у ЖОК Гласинац, све што се занимљивио дешавало на тарену и ван њега, биљежила у свој дневник. Осјећања је преносила папир, да се не заборави. Тек данас, када се листају њене успомене, показује колико је написано вриједно, драгоцјено.
На првој страници Милијаниног дневника стоје имена прве генерације Гласинца, дјевојака и момака, што се 17. децембра 1996. године окупише у фискултурној сали Основне школе, на првом тренингу, када су тренери Радивоје Пандуревић и Марко Обреновић кренули у стварању екипе. Тај датум ће се помињати, остати вјечно присутан у сјећањима на „рађање“ ЖОК Гласинац.
Чуче: Јелена Зубан, Ана Караџић, Невена Боровчанин, Сњежана Вишњић, Јелена Пухалац, Мирјана Батинић
Милијана биљежи имена одбојкаша и одбојкашица, који су у току 1997. године одиграли неколико ревијалних утакмица. Мушки тим је играо у саставу : Миљан Вучетић, Миленко Ђерић, Никола Миловић, Борис Вуковић, Мирко Копривица и Игор Крсмановић. Мушка екипа кратко вријеме је била на окупу.
Женску екипу су чиниле: Мирјана Батинић, Ана Караџић, Милијана Шиљак, Гордана Цвијетић, Бојана Солдар и Ања Ћеранић. Тренери – Марко Обреновић, Радивоје Пандуревић и Бране Субашић.
Саставни дио Милијаниног дневника су имена одбојкашица које су 2000. године избориле повратак у Прву лигу Републике Српске. То су: Радмила Марковић (капитен), Мирјана Батинић, Милијана Шиљак, Јелена Зубан, Сњежана Вишњић, Ана Караџић, Невена Боровчанин, Јелена Пухалац, Славка Драгојловић, Ања Ћеранић, Свјетлана Лазаревић, Милица Пајић, Маја Казазић, Маја Јоловић и Гордана Цвијетић. Тренери: Радивоје Пандуревић, Марко Обреновић и клупски љекар Бранко Ћеранић.
Дневник је имао и занимљиву рубрику под именом „То сам ја“. Одбојкашице су одговарале на више питања, претежно из спорта. Између осталог, била су то питања – који је најбољи спорт, најтежи противник, тим за који одбојкашица навија, ко су идоли, која се музика слуша, срећан број, хоби, мото…
Добри резултати соколачких одбојкашица дошли су као плод напорног рада и скоро фанатичног извршавања оног што су од њих тражили тренери. Тренирало се често и по два пута дневно. Редовно се одлазило у теретану у Спортској дворани, гдје се стицала снага неопходна за захтјевне утакмице. Милијана је у свој дневник пренијела оно што су њене саиграчице – Горана, Анђела и Ведрана, након једног напорног тренинга у теретани, написале. Догодило се то 19. августа 2003. године, на Преображење Господње.
Оне су своја осјећања у тим тренуцима пренијеле на папир у стиховима.
„Теретано, теретано,
моја срећо, моја рано.
У теби ми младост оста,
а тегова никад доста.“
Посебна вриједност дневника су исјечци из новина, који говоре о ведрим и мање срећним тренуцима, побједама и поразима . Ту је текст о финалном турниру Куп- а РС, одржаном у децембру 2003. године, на коме је учествовала и соколачка екипа.
Јединство из Брчког је било побједник, а у току свечаности додјеле медаља и признања, играчица Гласинца, Сузана Шуковић, проглашена је за најбољу одбојкашицу Републике Српске. Иначе, Сузана је три пута проглашавна за најбољу одбојкашицу Српске – 2000, 2001. и поменуте – 2003. године. Један од новинских текстова говори о беспарици која је 2004. године пратила екипу приликом припрема. Ту је и текст Горана Бараћа, објављен у листу „Поштоница“, под насловом „Доживотни заљубљник у одбојку“, прича о силној љубави према одбојкашком спорту тренера Гласинца Марка Обреновић, затим текст из Гласа Српске о Оснивачкој скупштини новог Одбојкашког савеза БиХ, одржаној 11. априла 2005. године, када су сви присутни дигли руке за обједињавање одбојкашког спорта на босанскохерцеговачком простору. Милијана је листала и читала Соколачке информативне новине (СИН) и Соколачке новине, и оно што је било везано за соколачку одбојку издвајала и пунила странице свог дневника. Наравно, фотографије прате новинске текстове, које свједоче о тренуцима радовања након побједа, атрактивним потезима на утакмицама, свечаностима проглашења најбољих спортиста и спортских екипа на подручју соколачке општине и Града Источно Сарајево, које нису могле проћи без одбојкашица Гласинца.
У Милијанином дневнику је и један од најсрећнијих доживљаја у њеном животу, тренутак када ју је запросио Александар Скоко, некадашњи фудбалер соколачког ФК Гласинац, тада првотимац Рудара из Угљевика. Десило се то 18. фебруара 2005. године. Писао је о томе и тиражни београдски Спорт.
Тачно четири мјесеца након тога, Милијана престаје активно да се бави одбојком. Биљежи то дрхтавом руком, на посљедној страници својих сјећања на вријеме радовања, успона и посртања њеног Гласинца.
Много тога што стоји у њеном дневнику било би већ заборављено. Оно што је сама записала и из новинских текстова издвојила, вјерујем, једног дана ће се наћи и на страницама монографије ЖОК „Гласинац“.
