Романије - Љубав побјеђује! 
Замислите да сте уочи нове 2025. године одјездили на други крај свијета и недавно се вратили кући. И да сте, након 50 дана избивања одједном банули, као из небеса, у небеску Републику Српску и земаљску БиХ.
Шта би вас зачудило, запањило, шокирало или ражалостило?
Ништа. Или скоро ништа. Јер, свашта се у првих 50 дана 2025. године издешавало, али се ништа промијенило није.
Млади гину у саобраћајним несрећама.
Главе породице убијају (не)вјенчане жене и рођену и децу.
Витла се тробојкама, србује се навелико, велича се држава, а нарочито вождови државни. А државе нигдје: да заштити грађане од зулума, да гарантује правду и стане на пут насиљу.
Политичари политичаре, опструишу, блокирају, фризирају… све успут бахато трошећи народну муку.
Моћници притисли и оно мало медијске и грађанске слободе, иако та сорта, ако ћемо право, већ одавно дише на шкрге. Али, не може више ни на шкрге, него под мач, Бато!
Трговци, прекупци, дистрибутери и остала капиталистичка жгадија се тови са сиротињске грбаче, цијене расту у небеса и већ одавно кифла од 30 грама кошта као три килограма пшенице.
Послодавци косе чупају због минималца од 450 до чак 650 евра: веле, скапаће од биједе, за сува кавијара неће имати, ако радницима дају толике платурине.
“Шуме РС”, које располажу највећим природним богатством у Српске, шумама на простору од скоро милион хектара, накарикале су 130 милиона КМ губитака, па ће се, да све подвуку црвеним, задужити још 15 милиона КМ. Тај ћемо кредит, наравно, враћати ми, грађани Српске. Влада РС им је, у наше име, била жирант.
А педофили, пљачкаши и убице успјешно бјеже од “органа гоњења” и волшебно измичу полицијској потјери.
И још су улице градске мусаве, депоније затрпане, електромрежа дотрајала, водоводи пред пуцањем… Али, о томе нико и не пише, то више није вијест.
Дакле, ако сте отпутовали на далеке путе, или као нововремена Трноружица преспавали посљедњих 50 дана, па се сад одједном суочили са стварношћу, могли бисте мирне душе рећи: у отаџбини ништа ново. Иста мета, исто…
Полако, комшије. Оно јест, мета је иста, на мети су наши животи, наш опстанак и то одистински опстанак, а не онај извикани и измишљени, на мети је будућност наше дјеце…
А одстојање? Одстојање је, богме, све мање.
