Пјесник и текстописац Душко Трифуновић, рођен је 13. септембра 1933. године у Сијековцу код Босанског Брода, а био је уистину један од књижевних симбола времена у којем је живио и стварао. Није он био један од оних који су “учили за пјеснике“, него један од оних који се роде за то.
Прву пјесму објавио је тек по повратку из војске с 22 године, а у Сарајево је дошао са 24 године као бравар (који је студирао уз рад). Убрзо је објавио своју прву књигу, а за живота је написао 20 књига пјесама, четири романа и неколико драма. Сматра се како је од њега потекла идеја сарајевске rock’n’roll школе.
Славу је стекао пишући текстове за рок групу Бијело дугме, за хитове као што су – „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, „Пристао сам бићу све што хоће“ и друге. Потом је писао и за Сеида Мемића Вајту („Златна рибица“), Здравка Чолића („Главо луда“), те за Арсена Дедића, Неду Украден, Тешку индустрију, Индеxе, Формулу 4, Нарциса Вучину…
Посљедњи његов текст за који је урађена музика је пјесма „Има нешто у том што ме нећеш“, коју је отпјевао Жељко Јоксимовић. За око 300 његових пјесама урађена је музика, а свега три пјесме он је сам за живота написао намјенски за пјевање, преноси Бљесак.
Иако ће га се генерације пажљивијих слушатеља сјећати по пјесмама Бијелог дугмета и Здравка Чолића, највише је композиција по Трифуновићевим текстовима написао Габор Ленђел (46), слиједе Нарцис Вучина (34) и Ранко Бобан (26). Извођач највећег броја његових текстова је група Тешка индустрија (31), а слиједе је Сеид Мемић Вајта (25) и Нарцис Вучина (24). Пјесма с највише различитих снимака је “Ти си ми била нај, нај”, коју је компоновао Габор Ленђел, а постоји у девет верзија.
За разлику од других, међу њима и неких националних класика и каснијих националистичких бардова, он нема испјевану (као ни неиспјевану) пјесму о Титу, пише Миљенко Јерговић у колумни „Душко Трифуновић, пјесник и стихоклепац“, из маја 2019. Познати новосадски рок критичар, хисторичар rock’n’rolla у Војводини, Богомир Мијатовић, најтемељитије је истражио и анализирао дјело Душка Трифуновића. Резултат је књига „Памтите ме по пјесмама мојим“, на 605 страница, објављена 2018. године. Својеврсни је то споменик великом поп пјеснику, који је преминуо 28. јануара 2006. године и покопан по властитој жељи на гробљу у Сријемским Карловцима.
У „Антологији босанскохерцеговачкога пјесништва двадесетог вијека“, аутора Слободана Благојевића, објављеној почетком осамдесетих, нашао се и Душко Трифуновић. У, условно речено, озбиљној фази у пјесништву Душка Трифуновића вјероватно најкарактеристичнија је пјесма “Темпо сецондо”. По њој је 1985. Мерсад Бербер снимио тада врло слављени цртани филм, о њој се писало по сарајевским књижевним часописима, анализирали су је филозофи и књижевни теоретичари. У тој пјесми као да је Трифуновић наговијестио догађаје који ће услиједити и сву апокалипсу деведесетих.
Сарајево га шутнуло и заборавило
Пјесник је почетком рата напустио Сарајево, па се до краја живота потуцао у избјеглиштву. Живио је у Новом Саду, потпуно сам, изван властитога културног контекста, па и изван властите биографије.
Имао је ту несрећу да су га 1992. у Сарајеву погрешно протумачили. Те ратне године су локалне новине на Палама објавиле његову пјесму Снајперист и он је одмах у Сарајеву проглашен четником. Те 1992. запаљен је Душков стан…
Изгледа како никоме није било важно што је Душко пјесму „Снајперист“ написао још 1967. године.
Отишао је у избјеглиштво у Нови Сад, мјесецима спавао по вагонима и вјеројатно сањао Сарајево. Прочуло се то и новосадске власти су му дале гарсоњеру која је прокишњавала. Позвали га онда издавачи, објаснили да хоће да објаве књигу свих његових пјесама. Он је прешутио да су све изгорјеле у стану у Сарајеву, па их је на основу сјећања поново написао. Умро је у Новом Саду, у сиромаштву.
Неколико мјесеци пред смрт објавио је књигу пјесама „Књига мог живота“. У њој има један стих у пјесми која се зове „Велико спремање“. А, тај стих, гласи овако: „Ја одлазим, хвала вам лијепо. / Ви се снађите, ако можете.“
Душко је написао и ону „Волим Сарајево/ Једном када је луда срећа тражила по свијету спас/ открила је Сарајево и у њему заједно све нас“. Ваљда ће некада Сарајевом управљати они који ће гријехе Сарајева знати да исправе. Сарајево данас, углавном, не реагира на Трифуновића, али су га зато „пригрлили“ на Палама, гдје је установљена књижевна награда „Душко Трифуновић“.
Прва збирка пјесама настала на вратима вагона
Трифуновић је причао да је своју прву збирку пјесама написао на вратима вагона, јер је 12 година радио у творници као бравар.
– Правио сам врата за вагоне и никада нисам закаснио на посао. Увијек сам се понашао по закону, нисам викао: ‘Дајте ми слободу’. Сам сам је стварао тако што сам био послушан – говорио је Трифуновић.
Био је један од најзначајнијих представника тзв. говорне поезије, од своје прве књиге “Златни куршум” (1958.) којом је дебитирао у књижевности и одмах био награђен Бранковом наградом, на Стражилову.
Његова пјесма “Гријешио сам много” постала је својеврсном химном многим генерацијама.
– Гријешио сам много, и сад ми је жао и што нисам више, и што нисам луђе, јер само ће греси када будем пао, бити само моји – све друго је туђе… – написао је.
Остао је упамћен и као аутор емисија на Телевизији Сарајево “Шта дјеца знају о завичају.
За свој рад, осим “Бранкове награде” добио је и “Шестоаприлску награду” града Сарајева, Савезну награду за бригу о дјеци, “Искру културе Војводине”, “Златни кључић”, “Микину чашу”…
