Марија Милошевић, ћерка Слободана Милошевића, је у једном великом интервјуу говорила о детаљима последњег разговора са оцем, да ли би се икада вратити у Србију, зашто се не виђа са мајком и братом…
У једном од ретких интервјуа, који је дала 2019. године, ћерка бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића, Марија Милошевић, је открила шта се дешавало оне ноћи када су дошли у вилу Мир да хапсе Милошевића, због чега се учланила у СРС и да ли би се икада вратила у Београд. Марија је говорила и о времену власти Слободана Милошевића и Мире Марковић, где је била током бомбардовања 1999. године, шта мисли о деведесетим, ратовима, инфлацији, СПС и Милошевићевим наследницима, како је доживела 5. октобар…
Марија Милошевић је напустила земљу још давне 2001. године и преселила се у своју кућу на Цетињу. Отишла је одмах након што је Милошевић изручен Хагу, од тада живи у Црној Гори и прилично је, како је једном приликом признала, разочарана односом Србије према њеној породици и зато не намерава да више икад дође у Београд. Мештани су тврдили да не жели ни са ким да прича, ретко излази у двориште, а још ређе подиже ролетне. У једном делу интервјуа дотакла се тога шта се заправо десило са њеним оцем, по њеној верзији.
Њен интервју преносимо у целости:
Од 2001. године сте у Црној Гори. Како живите, чиме се бавите?
„Мени је, у ствари, страшно жао што сам се уопште родила у Београду 1965. године и тамо провела својих првих 36 година. Стално маштам о томе како би било дивно да татини родитељи никада нису отишли одавде и да је тата био на мору те године кад је упознао маму, а да је мама дошла на летовање и да су се они заљубили и да је мама остала овде с татом. Исто бисмо се родили Марко и ја, и сви бисмо били данас срећни и заједно“.
Једном сте казали да никада више нећете доћи у Србију. Да ли остајете при томе?
„Да“.
Јесте ли ви то огорчени на Србију?
„Е, на ово питање треба да објавим књигу ‘Зашто сам огорчена на Србију'“.
Говорили сте својевремено, тачније 2001. године, да је неко давао пет милиона долара да ваш отац, бивши председник Србије и Југославије Слободан Милошевић, буде ухапшен и изручен Хагу…
„Нисам то ја рекла. О томе се писало много. О томе је тадашњи амерички амбасадор Вилијам Монтгомери написао и књигу. Укуцајте у Гугл ‘пет милиона долара за Слободана Милошевића’ и изаћи ће вам много резултата, као ‘хапшење Милошевића ДОС наплатио пет милиона долара’, ‘за хапшење Слобе узели 30 милиона долара’, ‘земунци хтели да Слобу продају за пет милиона долара’…“.
Мислите да Милошевић није требало да се преда?
„Па он није уопште ухапшен због Хага. Наводно је ухапшен зато што је новац од царине дао текстилним и металским радницима, према оптужбама тадашњег управника царине Михаља Кертеса. А тата је добио гаранције од Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића и Милана Милутиновића да неће бити изручен ниједном страном суду. То је тако било. А онда је, негде у јуну 2001, добио оптужницу од хашког суда, коју никада није узео. Остала је тамо да виси у београдском затвору кад су га тог поподнева на српски верски празник Срби киднаповали и неуставно изручили хашком суду“.
Када сте га последњи пут видели, чули? Шта вам је тада рекао?
„У петак увече, 10. марта 2006. године, чули смо се. Рекао ми је: ‘Сутра ћу ти се јавити раније, јер је субота’. Није се јавио. (Милошевић је умро 11. марта 2006. године).
Да ли и ви, као и неки други, сумњате у званичне податке о узроку његове смрти?
„Да“.
Зашто?
„Све у вези с тим је врло сумњиво, почев од тога да његов тањир није смео да се помеша с другим, иако је у свим тањирима била иста храна, па до тога да ‘те вечери нису радиле камере’. Пре две године је објављена књига ‘Анатомија судског убиства’, коју је написао професор Вукашин Андрић. Он је био на челу међународног конзилијума састављеног од лекара из Србије, Русије и Француске који су 2005. године прегледали тату“.
Ту се тврди да је Милошевић отрован…
„Професор Андрић у тој књизи тврди да је тата отрован дроперидолом, леком који је анестетик и који ‘може изазвати озбиљан ризик од тахикардије и смрти. Дроперидол се може дати пацијенту интравенозно, али како долази у ампулама, може се уклонити врх ампуле и сипати у храну. Дроперидол врло брзо продире кроз читаво тело, треба му мање од два сата по неким извештајима’, пише у књизи. Такође, ‘ако се томе дода необјашњиво дуго одлагање доласка мртвозорника (шест сати чекања) и још четири сата до пребацивања до места где ће бити следећег дана обављена аутопсија – када се, дакле, све те околности узму у обзир, свака разумна особа би се запитала да ли је овакво кашњење унапред смишљено како би се инкриминисане супстанце деградирале и нестале из тела’, пише професор Андрић. А француски војни лекар, пуковник Патрик Барио, ког Андрић цитира у својој књизи, између осталог каже: ‘Ово је несумњиво судско убиство уз помоћ лекара, односно – медицински потпомогнуто судско убиство’. А да је дроперидол био присутан, потврђено је током токсиколошких анализа урађених у Институту за судску медицину Универзитетске клинике у Бону, а резултат анализа је стигао тек два месеца касније – 11. маја 2006. године“.
Ви нисте били за то да он буде сахрањен у дворишту куће у Пожаревцу?
„Нисам. Мислим да нико од нас, ни жив ни мртав, не треба да буде у Србији. Има латинска пословица која каже: ‘Незахвална домовино – не заслужујеш ни кости моје!'“.
Јавност је дубоко подељена када је реч о вашем оцу. Док је он за једне херој, за друге је злочинац…
„Наравно. Јавност је увек и око свега подељена. А где није тако? Свуда има и једних и других. И не само у политици него баш у свему. А што је неко познатији и успешнији у свом послу, то има више и оних који га воле и оних који га мрзе. Дајте ми име неког врло популарног и успешног а да га притом сви воле“.
Где је, према вашој оцени, он грешио?
„Погрешио је што је уопште био председник те земље. Бити председник Србије је посао из пакла. Који проценат људи који су у неком тренутку водили Србију је доживео дубоку старост или који проценат уопште умре природном смрћу?“.
Једном сте рекли да су Милошевићеви пријатељи и сарадници заправо углавном били „кукавице, користољубиви, непоштени, дволични, бескрупулозни преваранти“, те да после 5. октобра 2000. нису ни променили рам на зиду, већ су само угурали другу слику и оградили се од њега говорећи да су га једва познавали. На кога ту мислите?
„Не сећам се да сам то рекла, али очито да јесам, јер личи на мене, а тако и мислим. Такви су људи. Раде такве ствари. Сећам се кад крајем осамдесетих година није могло да се хода од побацаних слика друга Тита, рамова и стакла свуда по ходницима и степеништу у згради ‘Политике’, где сам тада радила. То ми је било потресно. Дакле, људи су, нажалост, махом такви“.
Како сте доживели 5. октобар 2000. и пад власти Слободана Милошевића?
„Па било је, најблаже речено, необично да гори Савезна скупштина. И у њој изборни резултати. А демонстрације ко демонстрације. Толико их је било. А то је био државни удар. Државе треба да науче да се бране од удара на себе. Неке то одлично знају. Она није“.
Остале су недоречене и приче о томе где сте ви били током бомбардовања Србије 1999. Је ли тачно да сте били у Африци?
„Клуб се звао ‘Кошава’, а не ‘Африка’. Налазио се у згради Битефа. Све време сам била тамо са осталима с Кошаве који су тамо желели да буду од када смо се иселили из зграде, која је касније и бомбардована, а програм смо емитовали с друге локације. А што се Африке као континента тиче, тамо никад нисам била“.
На крају, с ове дистанце, можете ли рећи ко вас је, после свега, највише разочарао?
„Никола Антић. Мој бивши најбољи друг, кум, подстанар, по занимању гинеколог. Преварант. Додуше, није никаква посебна уметност преварити најбољег пријатеља, неког блиског, неког ко ти верује, али јесте посебна прљавштина. А требало је да ми буде неки знак упозорења то што се после 5. октобра није јављао две године. Уплашио се. И брзо се зближио с неким људима из ДОС. После ДОС, опет се брзо зближио с људима из СНС. Њему је, у ствари, потпуно свеједно ко је на власти, само му је важно да је близу власти. Додуше, има таквих људи, али ја нисам на време знала да је он такав. Нити се бори за неку власт, нити га интересује нека идеологија. Само ће се прикључити онима који су се чврсто усталили на власти. Друг Тито је на Осмом конгресу Партије лепо рекао: ‘Нама у Партији не требају они који су у Партију ушли из неких својих интереса'“.
Имали сте проблема са станом у Београду – пријатељ вам га је такорећи украо. Како се завршио тај случај?
„Није га ‘такорећи украо’, него га је украо. И није ми пријатељ. Пријатељи то не раде. То је она особа о којој причам одговарајући на питање ко ме је највише разочарао – Никола Антић, који је у мом стану држао гинеколошку болницу и који ме је молио да му продам свој стан да би га спојио са својим, који се налази тачно изнад мог стана, да би проширио болницу која је већ радила на тој адреси. А после тога ми је махинацијама са својим људима тај стан украо“.
И даље се говори о томе да се ваша породица енормно обогатила деведесетих. Шта је истина?
„Ти што то говоре би се вероватно обогатили да су били на нашем месту зато што пројектују себе и претпостављају да и ми радимо оно што би они урадили. У психологији се то зове пројекција, а народна мудрост једноставно каже: ‘Лопов за сваког мисли да је лопов'“.
