Половином јануара 1993. године изабран сам за члана Владе Републике Српске – био сам први борачки министар у историји Српске. До тада није постојало министарство које брине о борцима, ратним војним инвалидима, породицама палих бораца, – иако је рат мјесецима трајао.
Нико у Републици Српској није знао колико је било погинулих бораца, колико рањених, колико инвалида. Требало је, значи, у том ратном хаосу да пронаћем људе од којих би могао да формирам министарство, да припремим одговарајуће прописе (закон, правилнике и слично), да помогнем формирање и комплетирање општинских канцеларија које ће бити субјекти спровођења усвојеног закона и пратећих правилника.
Засукао сам рукаве и кренуо. Проналазио сараднике и формирао Министарство; Помагао да у свим општинама почну да раде секретаријати за борачку заштиту; У Бијељини организовао састанак за оснивање борачке организације у Републици Српској; Формирао Фонд за хуманитарну помоћ „Свети Сава“, Владин фонд за транспарентно и поуздано достављање пристигле хуманитарне помоћи за борце и њихове породице; Успоставио информациони систем о рањеним и погинулим борцима у Републици Српској, са описним подацима о рањавању и погибији бораца (из два извора: из општине и из бригаде); У Бањалуци организовао школу за рад на рачунарима, планирајући да ратни војни инвалиди, након завршене школе, професионално преузму доста послова у администрацији својих општина; Организовао сам и посао изградње једообразних надгробних споменика за погинуле борце Војске Републике Српске.
У моменту напуштања Владе Републике Српске, све што сам у претходном одломку навео, функционисало је. Прије неколико дана сам написао да је ратни војни инвалид прве категорије имао мјесечно примање веће од предсједника Владе Републике Српске. Заслужени је то био статус. За понос друштва у младој држави.
А шта се са побројаним стварима десило, након мог одласка из Министарства за борачка питања?
– Информациони систем о борцима Републике Српске је нестао, а број „бораца“ растао и након завршеног рата.
– Хуманитарни фонд „Свети Сава“ спријечен је да уради оно за шта га је Влада Републике Српске, на моју иницијативу, и формирала, те се брзо угасио.
– Престала је са радом и школа за рад на рачунарима, а по општинама су, умјесто ратних војних инвалида, запошљавани они који би и коњу реп могли да ишчупају.
– Од једне републичке борачке организације, изазивањем нетрпељивости и свађа међу борачким активистима, по принципу „завади па владај“, политичке странке су направиле десетине својих огранака.
– Мјесечна примања им нису укинута, али су и те како умањена. Доведени су, нажалост, у понижавајући положај.
„На полицу су искочили“ ратни профитери, дезертери, чак су и политичке битанге из претходног система видјеле своју шансу за грабљење добрих положаја. За релативно кратко вријеме створена је владајућа каста, од које су многи бивши борци за Републику Српску побјегли у друге државе.
На Светог Саву, 2025. године.
