Олимпијада, мајка славног науцника из Идвора, за сина Михајла Пупина је веровала да је дар од Бога и уцила га да је знање златна лествица који води у небеса. Била је неписмена, али разборита.
Сматрала је да стабилна и јака личност треба да има ове 3 особине: морал, снагу и да буде веома побожна особа.
Независно где се налазио, на пашњаку крај Тамиша, пред својом кућом у широком банатском сокаку, у учионицама Панчева или Прага, на фарми фармера или фабрици двопека у Њујорку, у ложионици али лабораторијама Колумбија универзитета, Кембриџа и Берлина… свуда је тражио очи своје мајке, стварно оштрог али благотворног погледа, очи које су га усмеравале на благорође и стваралаштво. Није случајно да Михајло Пупин своје путеве, кроз тако трновит живот, редовно прати саветима које је добијао од мајке, размишљањима о томе шта би му на то рекла мајка, питањима које би му поставила гледајући га право међу зенице.
А, та мајка, о којој је у књизи „Знамените жене Србије“ писао Жика Марковић, звала се Олимпијада Пупин. Проналазач са 24 пријављена патента, којима је задужио цео свет, исписану животну биографију посветио је управо жени која га је родила и којој је био захвалан за све што је постигао на звезданом небу науке.
Олимпијада је потекла са обала Охридског језера, али се рано с родитељима преселила у Банат, у Опово. Када је дошло време, као изузетно лепа девојка, удала се за Косту Пупина из Идвора. Дуго нису могли да добију дете, неколико пута су им се родила мртвородјена деца, па је Михајлов долазак на свет био бескрајна радост. Стигао је наследник. Олимпијада је веровала да је он дар од Бога.
Ова храбра и способна мајка, стуб породице, како је др. Коца Јончић записао, била је неписмена, али веома разборита и морално јако уоквирена жена. Оптерећена националним романтизмом и светосавским православљем, била је скоро општа појава тога доба, али је ипак успевала да изађе из уских оквира Идвора. Сагледавајући свет науке других народа и земаља, којима се кретао њен син, подстицала га је на најбоље путеве и подстицала на изванредан самопрегор и сопствени развој.
Била је веома побожна жена која је највише поштовала Светог Саву, јер је наглашавао важност писмености и књиге. Редовно је рецитовала псалме, била заљубљена у иконе, али није желела да њен син постане монах, већ учењак. Марковић тврди да је у Михајлу видела Божји дар и природни таленат, који ће бити вредан само ако Михајло вредно учи и ради. У том духу га је и васпитавала. Михајло је ценио њену искреност и уткао ју је у свако своје дело, свако остварење. Када је кренуо у школу у Панчеву и мучио се око слова, чинило му се да га учитељ само оптерећује, али му је мајка тада објаснила да, ако жели да се бави оним светом о којем је слушао, мора имати још један пар очију – за читање и писање. Јер постоји толико тога што неће моћи сазнати ако не научи да чита и пише. С обзиром на то да је то било ускраћено њој, говорила је да се осећа слепа међу здравима, и да он има шансу да буде другачији. Чувен је Олимпијин савет Михајлу: „Знање су златне лествице које воде у небо, знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас ка вечном благослову“. А Михајло је тврдио да му је мајка била бољи учитељ од свих који су га икада поучавали. С поносом је свима причао о њој, о њеној мудрости, саветима, лекцијама о ситницама, па и о хлебу који је правила… Подстицала га је и молила за њега када је изгледало немогуће да ће успети да се школује, када су се чиниле силе против њега, јер је због активности у Омладини српској морао да напусти Панчево, а касније, због финансијске кризе, прекинути школовање у Прагу.
Велики научник први пут је о Америци чуо од своје мајке, која је тврдила да је Франклин био мудрији од свих мудраца из Идвора и да не би требао да се враћа у то блато. Када је први пут ступио на нови континент, био је уплашен, али је касније признао да су му чврста вера у Бога и уверење да ће Олимпијада услишити његове молитве дали снагу да савлада страх. Са дипломом Колумбија универзитета, Михајло је „потрчао“ у Идвор да обрадује мајку, која се расплакала када га је видела. Тада је већ био велики „мудрац“, али је рекао како се пред њом осећао тако малим, беспомоћним и истовремено – најсрећнијим на свету.
Пупин је посветио мајци све што је постигао
Испунио је њену жељу – из Америке се вратио богат знањем и академским признањима, а на Кембриђ га је испратила речима да је то велики храм посвећен трагању за вечном истином, испуњен сликама светаца науке, па се захвалила Богу што иде да ради међу њима. А он се захваљивао њој, говорећи да је била најпажљивији слушалац његових објашњења, да их је брзо схватала и памтила чак и када је већ зашла у осму деценију. Знала је Олимпијада и да га оправда, па је, на пример, када је уместо у родно место на одмор отишао у Шкотску, написала сину да Идвор ионако није пријатно место за било кога ко жели да размишља, те да ће „скокнути“ када буде у Берлину, јер је много ближе.
Тог дана када је Михајло примио писмо од сестре, обавештавајући га о смрти мајке, заклео се да ће сачувати њено сећање. Скоро три деценије касније, Српска академија наука објавила је да ће приход од фондације посвећене сећању на Олимпијаду Пупин искористити како би помогао сиромашној деци у тадашњој Старој Србији и Македонији да се школују, јер је Олимпијада била особа која је веровала у образовање.
Родила је дете за добро човечанства
Олимпијада је Михајлу Пупину родила мајку за добро човечанства и умрла, а никада није престала да верује да је чином рађања и сама постала носилац најсјајније медаље дароване душом. И, још нешто: Вредело је бити мајка Олимпијада, када си имао сина који се звао Михајло Пупин, саздан од бриге, пажње, поштовања и поноса према таквој мајци, забележио је Жика Марковић у својој књизи.
