Дражен Далипагић је рођен 27. новембра 1951. године у Мостару. Био је један од најбољих кошаркаша које су Европа и свијет икада видјели.
Мало је недостајало да будемо ускраћени за магију коју је Праја пружао на кошаркашком терену пошто му је прва љубав била фудбал!
Наступао је у јуниорима Вележа, а сан му је био да буде центархалф као његов идол Прајо (човјек који је заслужан за његов надимак).
Кошарком је почео да се бави изузетно касно за данашње појмове, а прве кораке направио је са 18 година.
Скренуо је пажњу јавности на утакмици репрезентација БиХ, а иако почетник, запао је за око искусном Ранку Жеравици.
Позвао га је да дође у Партизан, који је баш у то вријеме испао из Прве југословенске лиге. Прајо му је рекао да хоће, али кад се Партизан врати у елитно друштво, и пар дана касније потписао уговор са Југопластиком.
Чак је добио и неку лову од њих. Како је тада систем такмичења био да се Прва лига игра у дворанама по систему јесен-прољеће, а Друга преко љета, Партизан је освајањем првог мјеста у друголигашкој конкуренцији стекао право да се већ на јесен врати у елиту.
Прајо је одржао обећање, прекршио је договор са Југопластиком због чега је од кошаркашке федерације БиХ био кажњен шестомјесечном забраном играња за Партизан.
Казна је ублажена, одсуствовао је само неколико недјеља а у међувремену је постао Праја.
Београд га је прихватио, највише на томе је урадио дугогодишњи функционер Партизана Ђорђе Чоловић – Сиске. Заправо је он високог Мостарца привукао причом како Партизан ствара велики тим са Ранком Жеравицом на клупи. Ништа није слагао, што ће каснији догађаји потврдити.
Годину дана касније у Партизан стиже чачански вундеркинд Драган Кићановић, и са Далипагићем убрзо ствара најубитачнији кошаркашки тандем у југословенској, српској, па може се слободно рећи и европској историји. Праја је летио, што му није било тешко јер је имао одраз из мјеста 90 центиметара, закуцавао – што је у то вријеме била ријеткост у такозваној аматерској кошарци, убадао са лијеве и десне аут линије, шутирао преко једног, два, понекад и три блока. Био је практично незаустављив. Добио је надимак Небески Летач.
За репрезентацију Југославије одиграо је 246 утакмица, и постигао 3.700 поена. Највише у историји. Равно 400 више од другог најефикаснијег – Кићановића, и 520 више од Креше Ћосића. Овај посљедњи, геније из задарских Јазина, освојио је са репрезентацијом 14 медаља. Нико више од њега, а на другом мјесту је Праја са 12: ту су злата са Олимпијских игара у Москви, свјетских и европских првенстава. Први пут се у плавом дресу појавио на ЕП у Барселони 1973. и имао скроман просјек од 8 поена по мечу. Све послије тога је кошаркашка фантастика: на ЕП у Београду 1975. просјек му је 12,1, на ОИ у Монтреалу 1976. постиже 18,2 поена, па на ЕП у Белгији 19,8, на СП у Манили 22,4, на ЕП у Торину 14,0, на ОИ у Москви 24,4, на ЕП у Прагу 17,0, на СП у Колумбији 18,1, на ЕП у Нанту 18,3, на ОИ у Лос Анђелесу 21,9, на СП у Мадриду 16,2… У репрезентативном дресу против Румуније 1976, постигао је 46 поена.
У Партизану је Праја играо десет година. Укупно 305 утакмица, а постигао је 8.278 поена. Просјек – 27,1. Освојио је два првенства државе и Куп Радивоја Кораћа 1976. Послије Партизана одлази у Италију, гдје наступа за Венецију, Удине и Верону. Био је трипут најбољи стријелац италијанског првенства са просецима 30,8, затим 36,5 и коначно 36,3 поена по мечу. Тројке је шутирао са 47,1 одсто. А 25. јануара 1987. играјући за Венецију против Виртуса постигао је невјероватних 70 поена! За Венецију је играо и кад је била у Другој лиги, и те сезоне му је просјек био – 42,9 поена!
У сезони 1982-83 носио је дрес Реала из Мадрида, али је играо само у Евролиги. Било му је већ 39 година кад је, на наговор свог пријатеља Моке Славнића, обукао дрес Црвене звезде. У сезони 1990-91, иако у четрдесетој години, постигао је 321 поен, шутирајући тројке 38 одсто.
Послије Олимпијских игара у Монтреалу 1976. Праји стиже позив да дође у камп најтрофејнијег НБА клуба свих времена Бостон Селтикса. Лично тренер Ред Оербах га је звао. Далипагић је двије недјеље тренирао са Селтиксима, и показао да је не раван, него бољи од њихових звијезда. Могао је, да је хтио, деценију прије првог Европљанина који је отишао у НБА лигу он тамо да потпише уговор, али није. Правило ФИБА је било да, ко оде у НБА, не може више никад да игра за своју репрезентацију. То је био једини разлог што је Праја купио авионску карту у једном правцу, и прешао Атлантик да би се вратио у Европу. Ипак, због свега што је пружио на паркету, Америка га се сјетила и 10. септембра 2004. постао је члан Нејсмитове меморијалне Куће славних у Спрингфилду. Три године касније и ФИБА га је уврстила у своју кућу славних. Званично је трипут проглашаван најбољим кошаркашем Европе (1977, 1978. и 1980.).
Имао је невјероватно прецизан шут. Нимало чудно, јер поред урођеног осјећаја, потрудио се да дотјера свој шут до савршенства. Послије сваког тренинга остајао је да убаци још 500 пута лопту у кош. Значи – недјељно око 3.000 екстра-шутева.
– Био сам играч за кога су говорили да су ми снага и шут главна оружја – рекао је једном. – Нажалост, данас је снага убила кошарку. Сигуран сам да би чак и у данашњој кошарци шутери као што су били Кићановић, Делибашић, Шолман или ја, постизали по тридесетак поена. Па нека се игра та гранитна одбрана, нека се шутерима не дозвољава да дишу. Ми смо промашивали врло ретко, зато јер смо тренирали шут до бесвијести.
Нашао је времена и за љубав. Оженио се некадашњом тениском лепотицом Соњом Пожег, која је у многим изборима била бирана за најзгоднију спортисткињу Југославије. Имају двоје дјеце – кћерку Сању и сина Даворина, који је играо кошарку, али није достигао татине бројке ни близу. Праја је деведесетих година тренирао италијанску Горицу и МЗТ из Скопља, а почетком двехиљадитих београдску Астро банку. Сада је национални пензионер.
– Живим мирно, пензионерски – признао је у једном интервјуу. – Пратим кошарку, али не идем често на утакмице. Људи ме чешће могу наћи на тениским теренима. Тенис играм рекреативно. Када Ноле игра, не пропуштам те мечеве. Највећа радост у животу ми је унука Јана, с којом шетам сваког дана.
На сајту Евролге својевремено су покушали да га опишу млађим генерацијама овим ријечима:
-Да бисте разумели какав је то играч био, покушајте да замислите сљедећу комбинацију: шутер попут Пеђе Стојаковића, експлозивност Андреса Ноћонија, скочност Фелипеа Рејеса и брзина Шарунаса Марчулиониса… Дакле, све то, па је вјероватно Праја Далипагић био и бољи од те комбинације! – писала је Евролига својверемено.
Преминуо је 25. јануара 2025. године у 74. години.
