Након Јовановог погубљења на ушћу, где се Јордан улива у Мртво море, Исус Христос наставља да проповеда речи Јована Крститеља и да велича његово дело. Иродова војска је уништена у бици, што су људи сматрали казном Бога.
СПЦ данас слави Светог Јована Крститеља, једног од навећих хришћанских светаца. Данас је црвено слово и велика слава у Србији, коју обележава велики број верника.
Свети Јован се назива Крститељем зато што је у реци Јордан крстио Исуса Христа.
Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота.
Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао: „Гле, јагње Божије које узима на себе грехе света!”
Рука Светог Јована Претече која је крстила Исуса Христа путовала је кроз векове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где се данас налази.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу, 20. јануар, спомену његовом. Светог Јована обележавамо неколико пута годишње – прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља 8. марта, рођење светог Јована Претече – Ивањдан 7. јула и Усековање главе Светог Јована Крститеља 11. септембра.
Јованов отац је био јудејски свештеник Захарија, од племена Арона. Према хришћанском предању, Јован је рођен пола године пре Исуса Христа што се слави као Ивандан.
Према Новом завету, његови родитељи, Захарије и Јелисавета, дуго нису могли да имају деце и када им се родио син, завладала је велика радост. Одржана је посебна свечаност, на којој му је требало наденути име. Окупили су се пријатељи и рођаци, који су дошли издалека. Хтели су да се зове Захарија по оцу, али с тим се није сложила Јелисавета. Рекла је да ће се звати Јоханан што значи „Јахве је милостив“. Пријатељи и рођаци су питали Захарију, за мишљење. Према предању, будући да Захарија дотад није могао да говори, тада му се вратио глас и он се сложио с тиме да се зове Јован.
Своје детињство и рану младост Јован је провео дому својих родитеља, који су били побожни.
Отишао од куће, да би живео у јудејској пустињи близу реке Јордана, где је постио и проводио време у молитви.
Он је ишао по свој околини Јордана проповиједајући близину Царства небеског и позивао своје сународнике на покајање, а многи су се кајали за своје грехе и тражили да их Јован крсти.
„Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опраштање греха. Сва Јудејска земља и Јерусалимљани излажаху к њему исповедајући грехе своје, и он их крштаваше у реци Јордану“, наводи се у Јеванђељу.
Он је казивао: „Ја вас крштавам водом да вас водим покајању; али онај који за мном иде силнији је од мене, и ја нисам достојан обућу његову понети. Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“.
У то време дође Исус Христос из Галилеје на Јордан к Јовану. да га овај крсти.
Али, му се Јован противио, говорећи: „Ја од тебе треба да будем крштен, а ти к мени долазиш!“
Исус му је одговорио: „Остави то јер је достојно да овако испунимо све што је право.“ После ових речи Јован се више није противио и крстио је Исуса у реци Јордану.
По библијском схватању оба ова догађаја су веома важна: Зачеће светог Јована јер се одиграло под директном интервенцијом Божије силе, а Исусово крштење јер од тог тренутка Исус је започео своју земаљску мисију.
Према хришћанском предању, Јован Крститељ је погубљен по наговору Херодијаде, жене Ирода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Иродијада удала за краља Ирода, брата њеног мужа Филипа, који је још био жив. Иродијада је била мајка лепе плесачице Саломе, са којом се договорила да плесом очара Ирода и да му заузврат тражи Јованову главу. Ирод је ухапсио Јована и затворио га у тамницу, да би касније наредио да му одрубе главу, и на пладњу је изнесу Херодијадиној ћерци Саломи.
Након његовог погубљења на ушћу, где се Јордан улива у Мртво море, Исус Христос наставља да проповеда речи Јована Крститеља и да велича његово дело. Иродова војска је уништена у бици, што су људи сматрали казном Бога.
„Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње“, пише „Свјованкрститељ.рс“.
Путовање реликвије по свету и проналажење уточишта на Цетињу
Рука је потом пренета у Цариград, у Аја Софију, где је била до пада Цариграда 1453. године. Султан Бајазит II поклања је острву Родос, одакле је однета Малту, где је била до Наполеоновог освајања 1798. године.
Руски цар Павле I 1799. добио је свету руку и сместио је у Зимски дворац, где је почивала до 1917, када ју је мајка последњег руског цара Николаја II однела у родну Данску; поклонила ју је династији Карађорђевић као знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица.
Потом се реликвија нашла и у Сремским Карловцима, па у ризници цркве при двору на Дедињу, да би је краљ Петар II Карађорђевић после бомбардовања Београда сакрио у манастир Острог. Полиција у рацији 1952. одузима цркви руку и носи је у Подгорицу, па у Београд, све док није поклоњена манастиру Светог Петра на Цетињу. Ту се и данас налази, пише историчар Добрица Јовичић за „Историјски забавник“.
