Једна од најважнијих животних одлука свакако је и избор професије. Међутим, када занимање изабере вас, нема сумње да сте на правом путу.
Наш колега из Рогатице, Сретен Митровић, у новинарство је ушао случајно, али је у овом послу остао намјерно. Да случајности, ипак, не постоје, потврђује и ова прича вјечитог новинара.
Случајно или не, пишући извјештај поводом мјесеца шума, октобра 1960. Сретен Митровић, истовремено несвјесно, почео је да исписује и своју новинарску каријеру. Чланак је објављен у сарајевском Ослобођењу, а од тада се нанизало на хиљаде текстова и прича за многе медије. Хроничар једног времена, вриједно је биљежио све што се дешава у Рогатици, Сокоцу и Хан Пијеску. Истиче, ипак, да нигдје није отишао непозван нити злоупотријебио повјерење саговорника. Од посла никада није бјежао, иако је, присјећа се, новинарство некада било не само психички, већ и физички тежак посао.
Сви објављени текстови, њих више од 3.000, и то само до 1992. похрањени су у библиотеци у Рогатици. Сретен је оловку одложио једино током ратних дешавања деведесетих година. Потом је опет наставио и колико је прича записао не зна ни сам. Све их наравно брижно чува и нада се да ће их неко сабрати у хронику једног времена.
– То је као дрога – једном новинар увијек новинар. Лијепо је, али стресно, мада, ето, није ни то правило, грабим и даље, осму деценију – прича Сретен.
Овај ненаметљиви човјек и новинар, оставио је неизбрисив траг – траг у времену, који ће свједочити о људима, али и о једном новинару који пише да би живио и живи да би писао.
