Прије више од десет година, док сам још била гимназијалка, написала сам пјесму о Републици Српској. Можда бих је данас написала другачије – зрелије, озбиљније, с више искуства и промишљања. Али баш таква каква јесте, она је дио мене, мог поноса, младости и заувијек ће ми бити драга.
Данас, док наша Република слави свој рођендан, желим је поносно подијелити с вама. Ова пјесма је мој мали допринос њеном великом постојању. Мој начин да кажем: Волим те, Републико Српска, хвала ти за све што јеси и што нас чиниш оним што јесмо.
РЕПУБЛИКА СРПСКА
Продоран поглед свеца са фреске,
босиљак, тамјан и монаха пој.
У зјеницама игра пламена свијеће,
да ли си и данас бедем, народе мој?
Мисли ме носе кроз моју земљу,
пукне поглед к’о маслачак у роси.
Злати се жито, зрцали Дрина,
вјетар мирис биља са Леотара носи.
У времену траг си и жариште нашег Сунца.
Душа ти је чиста, блага као Божије лице.
Високо звијезде хумке ти њишу,
а колијевке крила ластавице.
Кад ништа немамо, све ћемо дати,
народ је мој давати навик’о!
Све ране и боли да позлати,
вјечан је, јер је из крви ник’о!
Најсигурнија сам на твом броду
и најситија кад из твоје руке једем.
А ја сам захвална Богу и свом роду,
јер смо и данас српства бедем.
Кћерка сам борца прве категорије, једног честитог, поштеног, племенитог и поносног човјека који је најљепше године уградио у темеље ове земље. Када је отишао на браник отаџбине, био је доста млађи него ја сад и имао дијете од девет мјесеци.
Нису ме учили да мрзим, али и те како јесу да волим своје. Да познајем, чувам, градим и поносим се. Такво васпитање носим из куће, одмалена, а и моја покољења ће. Даће Бог.
Из дубине душе сам захвална свом оцу, али и хиљадама војника који су заувијек остали на бедемима слободе, чувајући нас. Хвала вам што сте били српски витезови, што сте се борили данима и ноћима и мјесецима били у рововима. Хвала вам што сте поднијели хладноћу, глад и страх, а нисте устукнули.
Срамота је, неопростива срамота, да се данас правимо да се то није догодило. Зато славимо Дан Републике.
Хвала вам из дубине душе, из сржи мог бића. Хвала вам што ја данас радим, живим, сједим и куцам ове ријечи у својој кући. На српској земљи. Република Српска је завјет изговорен у инат свима који би жељели да је нема. Нека зна да је волимо и да смо јој захвални.
Ово нису ријечи патетике. И не улазим у политику – ко данас води ову земљу, да ли то некоме одговара или не. Ја сам Српкиња која данас слави рођендан своје земље.
И толико ме боле сви ти редови крстача што ћуте у тишини вјечности, а причају причу коју свијет пречесто односно никада не жели да чује. Српске мајке у црним марамама које грле своје туге, грцање грла нарикача које нико не чује. А не траже ни освету ни мржњу, већ само да се њихова бол призна. Свијет, комшије, аутошовинисти и којекакве амбасаде окрећу главу од њихове судбине и боли.
И српска дјеца су убијана и клана, жртва је жртва. Зато обиљежавамо Дан Републике Српске. Не признају нам право на постојање, умјесто разумијевања и заслуга шаљу нам блокаде и дају којекакве етикете. Зато славимо Дан Републике Српске. Гласно, поносно, храбро. Зато се бусамо у прса с њом.
Зато, данас и заувијек, као кћерка једног великог човјека, као дијете Српске, желим поносно, пркосно и гласно да кажем: хвала ти, тата. Хвала свим борцима који су положили животе, младост и снове да бисмо ми живјели. Хвала свим мајкама које су стрепиле, чекале или чије су руке вјечно остале празне.
Живјела Република Српска! Срећан Дан Републике!
BRAVO DJEVOJKO