На данашњи дан, 31. децембра 1845. године рођен је српски државник Никола Пашић, један од најзначајнијих политичара у историји Србије и Југославије, оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Први пут је био предсједник владе Србије 1891. године, а од 1903. године саставио је владе у вријеме три краља: Александра Обреновића, Петра и Александра Карађорђевића. Био је шеф југословенске делегације на Версајској мировној конференцији 1919-20. године. Пашић се школовао у Швајцарској, гдје је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића
Никола Пашић је био српски политичар, дугогодишњи предсједник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог свјетског рата био је премијер Србије четири пута.
Током његових мандата Србија је изашла као побједник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом свјетском рату. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.
Настанак Радикалне странке и Тимочка буна
Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.
Године 1881. кад је званично основана Народна радикална странка, Пашић је био први предсједник Главног одбора. Странка је брзо стекла популарност; радикали су на изборима септембра 1883. освојили 54% гласова, док је Напредна странка која је подржавала политику краља Милана Обреновића добила 30% гласова. Упркос убједљивој побједи радикала, проаустријски настројен краљ Милан, који није подносио проруског Пашића и Радикалну странку је за предсједника владе номиновао нестраначку личност, Николу Христића.
Ову натегнуту ситуацију је још погоршала одлука владе да одузме оружје од становништва пошто је требало да се оснује редовна војска. Као последица тога у источној Србији избила је Тимочка буна. Краљ Милан је за буну оптужио радикале и послао војску да угуши буну. Пашић је једва избјегао хапшење побјегавши у Бугарску; у децембру 1883. у одсуству је осуђен на смрт. Још 21 особа је осуђена на смрт, а 734 особе је затворено.
Следећих шест година Пашић је живио у Бугарској и уживао је подршку бугарске владе. Чак је покушао да учествује у унутрашњој политици Бугарске након избора Фердинанда Кобурга за бугарског кнеза.
Бугарска подршка Пашићу је била један од разлога да краљ Милан 1885. године почне Српско-бугарски рат. После тешког пораза у рату, краљ Милан је амнестирао осуђене за учествовање у Тимочкој буни, али не и Пашићу, који је остао у изгнанству све до Миланове абдикације 1889. Пар дана касније новооснована влада на челу са радикалом Савом Грујићем је амнестирала Пашића.
Видовдански устав
Никола Пашић је био један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја предсједника владе. Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.
Никола Пашић је изненада преминуо 10. децембра 1926. од можданог удара, у 81. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година. Активно се бавио политиком до смрти.
