Како за Србе и српску историју , али и за читаву европску и свјетску историју намеће се – интернационално изнуђени и горући проблем о Албанцима као лажним потомцима Илира, народу који је живио на Кавказу и у Прикаспију и тек на почетку II миленијума доведен у Европу, најприје на Сицилију у Јужну Италију, па одатле пребачен на Балкан у управо опустошену српску покрајину Зету.
Дакле, овдје ћемо научно утемељено говорити о српском вишемиленијумском станишту на Балкану (и у Европи), уз истовремено разобличавање злокобне митоманије у Албанаца – као, наводних, овдашњих старосједиоца и, чак, о њиховом, измишљеном, илирском поријеклу. Када се човјек удиби у историјску науку видимо а то ћемо и научно образложити : они су народ са Кавказа, гдје су миленијумима обитавали све док их арапски калифат није одвео приликом својег освајања земаља у Медитерану и размјестио их по Сицилији, Калабрији и Апулији (јужна Италија).
Аутор овог саопштења је у два маха обилазио поменуте провинције (Сицилију, Калабрију и Апулију) истражујући трагове, станишта ту доведених кавкаских Албанаца, прије него што су пребачени на Балкан 1043. године; како свједочи византијски историчар Михаило Аталиота „ти албански фисис сојеви су размјештени око Кроје, гдје тада није било српског живља јер је напустило те предјеле (све од Епира) због пустошећег рата између српског (зетског) кнеза Војислава и византијског цара Константина. Ускоро по настањењу ових фисова око Кроје тај крај назван је Арбанон“ .
Свети Сава биљежи да је његов отац Стефан Немања – ујединитељ «од Бога постављен да царује свом српском земљом. И пошто је обновио пропалу своју дједовину – придоби од Поморске земље Зету са градовима, од Рабна (Враке) оба Пилота, а од грчке земље Патково, Хвосно и Подримље, Костриц, Драшковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глобочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Лијевче, Бјелицу … Све ово придоби, то му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине».1 (Занимљиво је да Свети Сава не спомиње ријеч «Косово», иако набраја тамошње жупе).
О свему овоме: ослобађању и уједињавању српских земаља са назнакама ко су били њихови узурпатори – (Византијци, те накратко придошли «Рабанци»-Албанци у оба Пилота), пуно тога могу да предоче – као преношење традиције или научни приступ – они чије генеолошко стабло досеже својим коријенима у овдје споменуте српске земље, поготово они чија је дједовина Стара Србија, или Метохија (код Светог Саве назначена као «Хвосно»). Зар Албанцима не би било у националном интересу да се установи њихова права етничка идентификација; јер добили бисмо опис знаменитог народа на Кавказу са миленијумском цивилизацијом и традицијом, умјесто да се пркосно представљају као потомци Илира, свјесни да је по среди лаж и најгори вид моралног пропадања – самообмана? Зар не би богатији били њихови уџбеници историје уз спомињање да је у њиховој праотаџбини на Кавказу боравио Александар Велики у II вијеку прије нове ере при освајању Персије, чији је вазал била кавкаска Албанија, најпитомија и најкултивисанија држава у Предкаспију? А та држава је због своје климе, оригиналног иригационог система и обиља плодореда примамила све околне народе да код ње «зимују», то јест узурпирају њено тло, као што Шиптари већ три вијека чине у Старој Србији(«Космету и Маћедонији »).
С тим у вези, биљежимо драгоцјени научни допринос који дају руски научници на челу са академиком проф.др. Светланом Плетњовом (чије је дјело «Хазари» недавно објављено у Београду ). Академик Плетњова (са сарадницима) саопштава резултате истраживања кроз изворе (из античког и раносредњевјековног раздобља) хазарске, јерменске, персијске, византијске, арапске и турске провенијенције. Увјерени смо да та сазнања могу не само освијестити неупућени свијет, већ препородити Албанце– и оне умне и оне трауматизоване; они не би више своје митоманске предрасуде и лажне етничко-зулумћарске представе у мозгу претварали у тензије и пријетње сусједима; нити у неконтролисане дисфункионалне емоције које проузрокују рушилачке наступе равне вјерском (али и идеолошком) фанатичном разарачком лудилу и измишљотинама .
Прво: једно драматично казивање из личне емпирије о првом сазнању да Албанци нису никакви Илири, већ да потичу са Кавказа. Касније је услиједило сучељавање са старим мапама које стриктно одређују станиште и положај Албаније, као државице на југоисточним падинама Кавказа и у Прекаспију. Друго, некоректно и ненаучно прихватање – од стране српских фактора, укључујући неке академике и институције – тезе да су Албанци потомци Илира, а да су их Срби окупирали. Треће, ексцерпе из наших вишегодишњих истраживања о жупама Старе Србије, коју је Коминтерна, (преко притајених масонско-католичких повјереника) преименовала у «Космет», а Тито перфидно предао Албанцима као«Косово» што су они преименовали у «Косовâ».
Један истакнути нучник Албанац и то не било ко већ Академик и предсједник друшва историје Албаније и шеф катедре за историју на Тиранском уиверзитету др. Селами Пулаха записаће :
„Албанци нису Илири, већ народ са Кавказа.Дакле, – прво: кад су нас, заточене партизане, из казамата «Учердоне» у Палерму (Сицилија) пребацивали, на годишњицу напада Хитлерове Њемачке на СССР, 22. јуна 1942. године, на вулканско острво Устика, усред Тиренског мора, поред бројних изненађења по искрцавању на острво, најупечатљивије је било оно кад нам је пришао и понудио услуге један од ранијих логораша, који се представио као Пијетро Марку, Албанац из Елбасана, професор књижевности.После неколико дана у логорском међународном комитету (у којем сам био кооптиран), Марку ми је саопштио историјску истину, то јест разбио заблуду о поријеклу Албанаца. Казао је: «Ми, Албанци, нисмо никакви потомци Илира, нити су наши први преци били на Балкану. Ми смо са Кавказа. Тамо смо имали своју државу, док нас Арапи нису пребацили на Сицилију и у јужну Италију. Ето, у овим крајевима – око Месине и Ређо Калабрије – и дан данас има мојих рођака, остатака тих Албанаца са Кавказа.»рекао је Пјетро Марку тада заробљенику Селами Пулахију ,касније водећем историчару не само Албаније већ и шире.Узалудна су била настојања да се досегну било каква научно доказана сазнања којима би сепотврдила казивања професора Пијетра Марка. Чак, ни истраживања на Блиском и Средњем истоку, , нису дала никакве опипљиве резултате, изузев једне старе арапске мапе на којој се види земља (држава) Албанија на југоистичној подгорини Кавказа,и са широким ослонцем на Каспијско море.Онда је дошла збуњујућа информација амбасадора Арса Милатовића, који је извијестио да је дочекао на аеродрому у Тирани предсједника Албаније Енвер Хоџу, који је, са степеница авиона, у обраћању уобичајеној маси свијета, казао: «Преносим вам поздрав великог Стаљина. Он ми је рекао: Ви, Албанци, нисте Илири, како вам Њемци подмећу, ви потичете од старих Пелазга».
Потражили смо Птоломејеву мапу (II вијек) и видјели да су Пелазги били народ у Тесалији на средишту јужног Балкана, без додира са ту присутним околним морима: Јадранским, Егејским и Црним.Није било одговора за енигму о Албанцима на Кавказу. Између два свјетска рата, није постојало интересовање за трагање за илирским или кавкаским поријеклом тих дошљака у најбогатију древну српску жупу; јер, тада се још није био разбуктао пламен освајачких тежњи према српским земљама од стране уљеза с оне стране Проклетија.Завојевачки фанатизам код досељених Албанаца, прожет агресивном и митоманскомидеологијом о њиховом наводном илирском поријеклу, те тиме историјском праву на српске земље,букнуо је негде крајем 1971. године, када је Тито смислио да помоћу такозваних уставних амандмана, погодних Хрватима и Албанцима, распарча Србију, знајући добро да се тиме разбија Југославија.У таквом склопу догађаја, са видним утемељењем деконструкције на Балкану, долази до ригидног исказивања учинка шиптарске митоманске идеологије о илирству, са циљаним методама за ширење на простору српских земаља. Илустрацију тога заокрета видјели смо прекотелевизијских екрана када је пренијета атмосфера са једног часа историје у гимназији у Бујановцу.На питање наставника: «Ко смо ми?», настао је занесењачки понављани урлик: «Nuk jom Iljir!» (Ми смо Илири).Мада, није никако из сећања могао да ишчили онај доживљај када је за време окупљања основаца, окићених за Врбицу 1929. године, код најстарије српске куће у Метохији, хану Малишића (поред моста на Бијелом Дриму) група младих Шиптара кликтаво запјевала ламент о Бајраму Цурију; притом заслепљено су подврискивали: «Pošt Škija, rnoft Šipnija male» («доле Србија, живела велика Албанија»).
Неки академици и уредници у Срба повлађују митоманију Албанаца У тој недостојној улози нашао се и тим српских академика, (онако како данас у Србији опстају Сорошеви плаћеници намјештени у такозваним невладиним организацијама. У Зборнику, објављеном у режији Српске академије наука, под насловом «Илири и Албанци», потрудили су се врло знани академици (на челу са Милутином Гарашанином) да се, помоћу археолошких налаза (остатака у тумулима и другим антиквитетима), докаже да су Албанци ту, на Балкану, од памтивијека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е. Сви смо свједоци, ових протеклих дана, да су се, у нас, поред поменутог инкриминисаног Зборника САНУ «Илири и Албанци» појавиле двије нове књиге, које су у правом смислу – скандалозно фалсификовање историје; обије опет говоре о Албанцима као наводним Илирима. Не би то, можда, било за чуђење и осуду, да у међувремену нису многе недоумице о кавкаском поријеклу Албанаца расвијетљене. Најпре, појавом неколике древне мапе у књизи истакнутог српског Јеврејина Hugha Rotha «Косово – искони»; у тим мапама се види Албанија на подгорини Кавказа и у Прикаспију. Нешто касније, у нас су објављени резултати истраживања руских научника, па и историчарке Светлане Плетњове у књизи «Хазари»; саопштени су антички и средњовјековни извори који прате постојање и узурпирање (од стране сусједа) Албаније, као вазалне државе моћног персијског царства; и то приказано, из вијека у вијек, за читавих два миленијума. На крају таму Српских научника растјерао је водећи свјетски албанолог Академик проф.др.Каплан Буровић у студији „Ко су Албанци“?
Ово је требало да имају у виду и наши академици, а на које смо љути , јер су олако закључили да су Албанци поријеклом Илири, чиме су подстакнуте њихове (албанске) фрустрираности и научно похрањена свирепа агресивност,једног нама сусједног и до појаве Јосипа Броза ,пријатељског народа .
Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је битно за ову тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, гдје су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина-књажевина и жупа од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом дјелу «De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»). Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја (Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и изманипулисаних маса, њихову умишљеност да су они наследници на земљама српским некадашњег Илирикума. Та опсједнутост историјским фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице: увећава агресивност Албанаца а Богами и свих осталих земаљских народа које „бомбардују “ историјским фалификатима и интерполацијама . На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење повјерено је «Главном сабору у Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антиварум, Будиам, Екатерам, Дулцигнум, Суакиум, Скодрум, Дривастус, Полетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (Хомлиум).
Ова црквена организација у савезу српских кнежевина се дешава у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I да Срби примају хришћанство (од 867. – 886. године). Албанци су тада на Кавказу. Они су приморани, од Арапа, да пређу у ислам. Ускоро ће бити расељени и расути по арапском калифату, а један њихов значајан дио је пребациван на Сицилију и у јужну Италију – тада у арапском посједу. Одатле ће знатан дио тих Албанаца бити пребачен преко Јадрана, на Балкан, на српско тле (око Кроје у Зети). У вјековима који ће позније доћи ти ће Албанци постати најамнички зулумћари, устремљени на Србе и њихова добра. Али, узурпација је усмерена према жупама Старе Србије, а не према другим српским земљама Илирикума. Порфирогенит је забиљежио да су «архонти Травуније (Херцеговине) увијек били под влашћу архоната Србије» (ријеч је о великој «покрштеној Србији» како је цар, историчар, назива. Та Србија се протезала од Дрине на Истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве.
Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061-1073.) да је «међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије» и једна «за Стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом ријеком Валбоном». Знано је, такође, да су у то вријеме, у Пилоту били настањени Албанци, доспели ту недавно од Кроје – свог уточишта после преласка Јадрана (из Сицилије и јужне Италије), па ће и Стефан Немања њих ставити под своју контролу, што и биљежи у њехоом «Житију» његов син Свети Сава, стављајући им на знање да имају пребивалиште на српским имањима, које су власници напустили за вријеме српско (Зета) – византијског рата, када су одреди српског кнеза Војислава намамили у гудуре од Епира до Бара силну војску Ромеја, чијих је шест «стратега» (команданата корпуса) погинуло као и 40.000 бораца. На молбу српског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: гроб му је био очуван до 1967 .године ), папа Климент III Виберт подигао је барску епископију на степен «Дукљанско-барске архибискупије ».
Одредио је да њој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски, свачки, скадарски, дривастски, полатски (у Пилоту), српски, босански и травуњски (Требиње). Дакле, још је било прерано да се шака Албанаца депортована из Сицилије и дужне Италије и размештена око Кроје, региструје као неки нови ентитет у балканским збивањима. Видјели смо тек ће на почетку владавине Стефана Немање, који је обновио «Своју дједовину», то јест: све дјелове Бодиновог краљевства, Дривест и Пилот бити настањени Албанцима. Подсећамо да у повељама цара Византије («Источног римског царства») Василија II, називаног «убицом Бугара», из 1019. и 1020. године нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је баш у то вријеме, са својим трупама, «чешљао» управо предјеле на којима ће се, двадесет и три године касније, настанити «Албанци», доведени из јужне Италије и са Сицилије. Нажалост, на срамоту српске историографије, овај процес почетка ширења Албанаца из Кроје, најприје ка северу, па потом ка југу, и на крају ка истоку, није обрађиван нити тумачен. Задржали смо се на овим догађајима (саборима у Дувну и у Сплиту-Спљетски Сабор , те рату између Арапа и Ромеја – Византинаца око Сицилије) да бисмо констатовали, са чуђењем, да наши академици – писци саопштења у Зборнику САНУ «Илири и Албанци» нису обратили пажњу на та збивања, јер би им било јасно да ту нема нигдје спомена о присуству Албанаца на Балкану. Такође, било им је познато (тачније требало би да буде!) да присуство Албанаца на Балкану прва региструје принцеза Ана Комнина, објашњавајући да су 1081. «Албанои», тј. Албанци, напали око Кроје, норманске инвазионе одреде на Византију. (Албанце су у тај предио настанили Византинци 1043. године пребацивањем са Сицилије, гдје су их са Кавказа довели Арапи).
Оставимо, зачас, по страни наше заблудјеле титоистичке академике и њихов Зборник САНУ «Илири и Албанци», да бисмо се згранули над најскорашњијим фалсификаторским и антинационалним радом двије наше националне институције – о истој теми. Те две националне институције, које драстично кривотворе историју на штету Срба су: «Политика» и Завод Србије за издавање уџбеника. Тако, Политикина «Енциклопедија Британика» (коју је приредио доскорашњи главни уредник тог листа Милан Мишић) експлицитно тврди, повлађујући митоманији Тиране и измишљотинама два њемачка србофоба: «Албанци су потомци Илира ..“ Над овим историјским процесом нису се надвили поменути академици, аутори радова у Зборнику САНУ «Албанци и Илири». Такође, Занемарили су податке које даје знаменити историчар Ајнхард, званични хроничар на дворовима Карла Великог Лудвика. За вријеме борби франачког царства против Срба под вођством Људевита Посавског (822.-825.) – Ајнхард пише да су Срби «као силан народ настањени у Далмацији». Ајнхард се тада чудио (како ће 1878. године да се згражава и Феликс Каниц, хроничар рата Србије против Турске, када Њемац не може да схвати да Срби тако толеришу албанске зулуме) како Срби под Људевитовим вођством не добијају помоћ од велике српске државе јужно од Саве, а зазирали су од Гудускана – будућих «Хрвата», шћућурених у Загорју, а који су се ставили на страну Франачког царста. На Космету (Старој Србији) било је, пола вијека после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа, како свједочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.
А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој морави, Призренском Пољу, Лабу нема, тада, Албанаца. У Пећи, на примјер, тада није било ни једне албанске породице. Илустрације ради 1848. године, скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како је записао Јозеф Милер): Срби чине 97,09 одсто становништва. А данас, после НАТО агресије, под подлачким називом: «Милосрдни анђео» у Пећи (сједишту српског патријарха) живи само један Србин! У «Дечанској повељи» из 1330.године прецизирано је да Метохија и околни крајеви припадају Дечанском властелинству (89 насеља, од којих су само два настањена Албанцима, и то на западној страни Проклетија). У тим насељима је било 3.433 куће, а од тога арбанашких само 14 (0,8 % ).
У византијским изворима име Албанци као «Албанои» (доведени насељеници, а не – аутохтонивнарод) је први пут поменуто 1081. у описима најезде Нормана, а међу самим Албанцима тек 1595, када је Марко Гини изрекао: «La mia natione Albaneze». А ево како у тим вековима, од успоставе турске окупационе управе у Старој Србији (гдје су се Турци вратили тек 36 година после боја на Косову), сведоче најпоузданији судитељи: ватикански бискупи.
Млетачки посланик, код турског падишаха, Јаков Соренцо је забиљежио да улази у Србију када је 1575. прешао реку Дрим код Светог Спаса у данашњој Албанији. О Србији са аутохтоним српским становништвом без примјесе Албанаца тако пише и барски надбискуп Марин Бици 1610.године . Демографску слику о готово стопостотној етничкој српској супстанци у Старој Србији (на «Космету») износе и бускуп Петар Мазареки 1623. и надбискуп Ђорђе Бјанки 1638. године. Те непобитне чињенице о утемељености Срба на Космету, неразумно и срамно, изазивачки и малициозно (а свакако игнорантски), негира надобудни помоћник масона и србофоба Марти Ахтисарија «посредник у преговорима о статусу Косова», Алберт Роан надахнут србофобијом и русофобијом. Надахнут Алберт Роан, ваљало би да завири у архиве (њему надређеног) Ватикана, гдје би нашао не само цитиране наводе најупућенијих званичника Свете столице, већ и извештај скопског надбискупа Матије Масарека из 1764. године. (Роану је та година полазиште за право Шиптара да присвоје Космет). Масарек тада саопштава да су Албанци тек почели да продиру у Стару Србију, у рејону Ђаковице (област Хас). Надбискуп папи пише да су албански злочиначки фисови провалили из гудура Проклетија, тек у другој половини 18. века: «Maledetti Albanesi, i quali per forza si sono impadroniti di quasi tutti gli terreni scismatici e cattolici serviani» (Проклети Албанци, који су силом запосели земљу Срба православних и католика)“
Тада ће настати и процес преласка српских домаћинстава, притијешњених зулумима, у ислам, као и њихово укључење у албанске «фисове». (И дан-данас у многим таквим домаћинствима чувају се иконе светаца – славе, што је српска посебност јединствена у хришћанству и човјечанству). Отуда и закључак њемачке истраживачке групе, после студијског испитивања на Балкану у другој половини 19. вијека: «У ствари, велики дио данашњих Албанаца нису ништа друго него албанизовани Срби.» Истраживачи набрајају готово све Малисоре, Дукађинце,Мирдићане ,Коћане ,Клименте ,становнике округа Елбасан, једно од највећих албанских племена Красниће. Свега је још било у потоњим зулумћарским временима на том простору (под Турцима, Аустро-Угарима, Италијанима, Њемцима, комунистима), да би већ двије деценије одјекивао – развијачки,
погубан за цијелу нашу планету антицивилизацијски, заснован на шовинистичком етноцентризму, поклич «независно Косово».
Одузимање Србији њене матичне територије, назване «Српски Јерусалим» и „васељенским светилиштем’ , проглашењем независног Косова било би као планетарнии упаљач цијепања многих држава. Од шпанске Баскије, румунске Трансилваније, Белгије, Француске, руског простора, преко алжирско-мароканске Кабилије (са Берберима), до кинеског двадесет пет милионског Синкјанга и више државица САД: почев од Тексаса до Калифорније (са већином Мексиканаца); требало би прва на удару «по преседану Косова» да буде и Велика Британија – она би се распала на Шкотску, Велс, Енглеску, Ирску. Наши историчари се слугански устручавају да отворено спомену
те пријетеће могућности.
Свједоци смо антицивилизацијског процеса преименовања, у коме је Стара Србија на свим старим картама означавана као «Vecchia Serbia», да би током једног вијека, (ХХ-ог), појмовно била преобраћена у Космет, онда у Косово, односно Коsovâ. Албанци су (под заштитом НАТО-а) промијенили и многовјековне српске називе градова, свих насеља, ријека, планина.Једном ријечју опустошили су топографију како на Косову и Метохији тако и широм Албаније .
Гледано у историјској провјери, Косово је само једна од девет жупа Старе Србије. Једино је жупа Дреница, која обухвата 496 km2, мања од жупе Косово (502 km2). Од Косова су, на пример, троструко пространије Биничка Морава, а два и по пута Метохија. Тако су експанзионистички мозгови и стратези тим «сублимирајућим» називом (Косово), избрисали вјековна имена преосталих осам жупа Старе Србије, укључујући и Метохију која је као Хвосно – миленијумски припадала Дукљи – Зети (Црној Гори), што би јој требало вратити, да постане њен престижни развојни регион, а и одбрамбени бастион српства. У свему томе се препознају неоколонизаторске амбиције и стратешки апетити западних великих сила, јер су Косово и Метохија, тј. Стара Србија, не само изванредно богато подручје, већ и правац од незамјењиве стратегијске важности који води ка Босфору и даље ка Азији и Русији. Уосталом, не тврди Збигњев Бжежински залуд да је «Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију». Потврду ове тезе доказала је историја: Рим и Византија су очували своју хиљадугодишњу владавину на континенту ослонцем на Балкан; такође, Отоманска империја је поседујући Балкан трајала пола миленијума. Вјероватно би и Стаљин то остварио (имајући у рукама Варшавски пакт) да му се није испријечила Југославија под Титом (са Србијом у средишту Балкана) .Броз је жртвовао Србију зарад опстанка Југославије .
Међу пројектима о «коначном решењу статуса Косова и Метохије», готово да нема далекосежних визионарских пројеката. Изузетак је идеја Адема Демаћија о стварању «Балканије», неке врсте економске уније Србије, Албаније, Црне Горе, Македоније и Грчке. Такав пројекат, мудро компонован и прилагођен реалности и визионарским развојним перспективама могао би бити: «Евро-руски». Са споразумном разменом територија или другачијим нагодбама, пројекат би почивао на плану: «за 500 година бурног развоја». Заподјенуло би се градњом пет коридора: транспортних, енергетских, водених. Према том пројекту: цела Стара Србија («Космет») и западни део Албаније, евентуално западна Македонија: (надовезани на централну Србију) постали би велики развојни регион глобалног значаја. Права кошница међународног предузетништва.
Уместо садашњих (и евентуалних) протектората (са оружаним «надгледањем»), што, у пракси, значи план Ахтисарија и њему наклоњених држава Запада, «спорна територија» Космета и околна подручја постали би миленијумско градилиште (које би свјетлиле рестауриране православне светиње – сада уништени или оштећени храмови, стјецишта цивилизације) .
Кроз тај подухват, значајнији од чувеног америчког «New deal»-а, пришло би се градњи четири коридора, за које велики интерес могу имати: Русија, Европа, Азија и Медитеран.
Сагледавајући колики духовни и економки интерес за Српски народ представља Косово и Метохија као и Српски дјелови данашње Албаније ,сматрамо да треба што чешће изностити историјске и сваке друге чињенице које иду у прилог нашем народу али које ни наше закавкаске комшије Албанце не остављају пониженим и одбаченим је ни фактички ни правно без освјетљавања историјских чињеница и догађаја није могуће доћи до решења компикованог бакланског чвора између два кључна народа балканског полуострва.
