На тако далеко од бечког сјаја и богатства, суров полицијски режим одржавао је заостале феудалне односе у покрајинама у којима је тек сваки десети становник био писмен и у којој је број жандара вишеструко надмашивао број љекара и учитеља. Из бечке перспективе, цивилизација се завршавала на границама Босне и Херцеговине, која је сходно таквим мишљењима, припадала заосталом Оријенту.
Босна и Херцеговина је током аустроугарске управе прошла кроз дубоке друштвено-економске промјене које су, између осталог, биле видљиве и на пољу школства и просвјете. Школама је била намијењена функција важног чиниоца у потискивању српске националне идеје и инструмента ширења култа монархије и двора Хабзбурга. Увиђајући да су конфесионалне школе биле темељ националног и културног напретка Срба у покрајинама, управа је систематски отежавала и ометала њихов рад, а учитеље прогонила оптужујући их за противдржавну пропаганду. Отпор Срба према државним школама није потицао од њихове аверзије према просвјећивању, већ из страха да ће оне послужити Калајевој политици денационализације становништва. Највећа буџетска средства трошена су за потребе бројног и добро плаћеног административног апарата, жандармерије и војске. Аграрно питање, као најважније друштвено-економско и политичко питање у окупираним покрајинама, конзервирано је јер му је власт превасходно прилазила са намјером очувања посједа муслиманске феудалне класе, која је сматрана државотворним елементом и темељом тзв. босанске нације. Опстанак феудалних односа није само кочио економски развој покрајина већ је продубљивао национални и вјерски јаз између кметова, махом хришћана и велепосједника, у огромној већини муслимана.
Посебну еру у историји Босне и Херцеговине под аустроугарском управом представља период када је покрајинама управљао заједнички министар финансија Бењамин Калај, угарски дипломата и добар познавалац историје и политичких прилика на Балкану. Крајем XIX вијека Калај је на више нивоа развијао политичку идеју вишеконфесионалне босанске нације и новог босанског културног идентитета, која је доживјела историјски пораз и била одбачена од већине становништва, јер је настала у погрешном тренутку у вријеме високо развијене националне свијести, прије свега, српске заједнице. Носилац Калајеве босанске нације требало је да буде босански муслимански беговат, наводно старо богумилско племство које је у једном тренутку примило ислам и сачувало старе привилегије.
Реакција омладине
Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године покрајине су формалноправно дошле под суверенитет Аустроугарске. Царском прокламацијом о анексији из октобра 1908. године грађанима Босне и Херцеговине обећано је да ће се покрајине подићи на виши степен политичког развоја, а доношење Устава требало је да буде први корак на том путу. Анексија покрајина изазвала је бурне реакције омладине па су тако сарајевски средњошколци одбили да клекну пред митрополитом Евгенијем Летицом приликом благодарења у сарајевској православној цркви.
На дан отварања Сабора 1910. године Богдан Жерајић је пуцао у земаљског поглавара генерала Маријана Варешана, исказујући на тај начин протест омладине због анексије, ограниченог устава и уопште друштвено-политичких прилика у покрајинама. Иако је преживио атентат Жерајић је временом постао узор Младобосанцима, а његов гроб мјесто ходочашћа. Осуда атентата и чуђење преовладали су код већине муслимана и Хрвата, „притајено задовољство, помешано са жаљењем због неуспеха, био је одјек код огромне већине домаћих Срба“. Жерајић је рођен у дому сиромашних родитеља у близини Невесиња, херцеговачке варошице која је брижљиво чувала осјећај националне слободе и бунтовништва, као и отпора српског народа према окупатору кроз цијели XIX вијек. Премда је сањао о љекарском позиву живот га је одвео међу правнике. Бунио се против каријериста и опортуниста, величајући пјеснике слободе и револуционаре: „Ми најмлађи морамо стварати нову историју.“ Походити Жерајићев гроб у Сарајеву за Младобосанце је значило бити спреман на исту жртву. Принцип је средњошколској симпатији Јелени Милишић са дивљењем говорио о Жерајићевом подвигу.
Природно је да се „Млада Босна“ регрутовала из очајничких наслага, „сељачка по поријеклу, кметовска и ропска, ставила се с оне стране барикада и према режиму и према домаћим политичарима“, забиљежио је Боривоје Јевтић. Принцип је пред истражиоцима указивао на биједно материјално стање сељака у Босни и Херцеговини ријечима: „Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам сеоски син и знам како је на селу“. Сиромаштво и запуштеност села били су разлог да се у мноштву политичких утицаја на омладину, њене идеје и стремљења истицала личност Петра Кочића у коме су најмлађи видјели узор и примјер који је требало слиједити. Осим утицаја који су долазили из њиховог културног и духовног круга, младобосанску генерацију формирали су политички и књижевни узори са истока и запада, посебно косовски завјет и идеја тираноубиства. Критичка мисао „Младе Босне“ била је усмјерена према готово свим видовима оновременог живота у Босни и Херцеговини, у првом реду против туђинске владавине, клерикализма, шовинизма, конзервативне традиције, грађанске идеологије, опортунизма и поданичког менталитета. Тако је младобосански покрет због својих идејних исходишта био осуђен на изолацију, неразумијевање, прогоне и забране у послијератном периоду честе политичке злоупотребе.
– Није било одавно покољења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању, и слободи, а које је мање имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и гинути ово – описао је Иво Андрић у вишеградској хроници нараштај којем је и сâм припадао. Гаврило Принцип је у свега неколико ријечи успио изразити своје неповјерење према грађанским политичарима и „чаршији“ уопште: „Кад би Сарајево могао сабити у кутију шибица ја бих га запалио“. Доктору Папенхајму је у затворској ћелији рекао како су старије генерације говориле о слободи коју би требало легалним путем добити од Аустрије: „Ми у такву слободу не верујемо“. Недељку Чабриновићу је долазило на памет да са саборске галерије баци бомбу међу посланике јер се увјерио „да су они хуље и кукавице, те ништа не раде“.
„Чудно вријеме“
Забране, хапшења и прогони нису сломили омладински дух. Гдје год се налазила средња школа, гдје год се могла омладина окупити ишли су агитатори и проповједници, стварали Младобосанске ћелије и са несаломљивом вољом ступали су у акцију. Послије побједоносних балканских ратова незадрживи талас родољубља, моћно запљуснувши све слојеве српског народа, порушио је граничне баријере, карауле и касарне које су дијелиле Србију од неослобођених крајева, пробудио их из окупационе летаргије и подстакао на размишљање о својој судбини у оквирима јединствене националне заједнице.
– То је било чудно време када су деца, узвишеношћу свога духа, понела у славу родитеље, збунила жандаре, препала судије и тешко забринула стару монархију – сјећао се Сретен Стојановић.
Послије суђења Гаврилу Принципу и друговима октобра 1914. године власти су пожуриле да задају коначан ударац свим српским националним организацијама у земљи, a посебно Младобосанској мрежи.
– Окупаторски просветитељи хтели су да нас убеде да смо синови некаквог босанског народа и да говоримо босанским језиком, а још прадедови наши столећима и ми сада зовемо се и осећамо Србима – присјећао се Јездимир Дангић свог тамновања. Принцип се није надао да ће жив дочекати крај рата, али није ни очајавао говорећи „да је крај Аустрије сигуран и да јој је он отворио пут у пропаст па му је свеједно хоће ли дочекати крај рата“. Остао је досљедан при ставу да је атентат у Сарајеву била замисао Младобосанаца на коју нико са стране није могао утицати. Трифко Грабеж није туговао због високе затворске казне, наводећи у писму оцу да је ријешио дати живот за добро Босне и Србије: „Жалити ме и плакати не би било лепо кад данас хиљаде и хиљаде Шумадинаца гине по бојиштима“. Владимир Ћоровић је писао како је вјера омладине у испуњење њихове мисије временом постала нека врста националног митског фанатизма. Херцеговачки омладинац Милорад Лечић, који је са свега 15 година затворен, записао је пред смрт: „Сретно се смешкају моје полумртве усне над оствареном Југославијом чије рађање платих достојно главом“.
(Пројекат „Српска идеја – сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације“ Катедре за политикологију ФПН-a у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци подржан је од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)
