Исељавање Срба са простора Скадра ,Љеша ,Бушата ,Пешкопеје је дуг и интензиван процес. Разлози за ову појаву су сложени и вишеслојни. Познато је да је петовјековна владавина Отоманског царства условила значајну идентификацију са њим словенског народа који је примио ислам, а самопропадање овог царства, које се простирало на три континента, условило је привид да сужавањем његових граница, Отоманско царство имало је за циљ или враћање Турске у првобитне границе значајан дио исламизованог становништва мигрира из оних области које више нису биле под влашћу Османског царства. С друге стране, политика ослобођених хришћанских земаља била је крајње непријатељска према нашем народу , тако да је у неким земљама, попут Албаније у првој половини 19. вијека, вођена организована политика „чишћења од Срба “, што је изазвало готово нестанак Срба из живота тих крајева гдје су они чинили апсолутну већину на почетку 19.вијека. Године 1912/3. , услиједиле су масовне сеобе Врачана , Срба који су напустили своја вјековна огњишта. Ова појава је забележена и у Скадру , али не у мјери и на начин као што је то спроведено у његовом у окружењу прије свега у Враки .
Познато је да су након ослободилачких ратова и одлука Берлинског конгреса 1878 .године , на којем су Србија и Црна Гора међународно признате, градови Скадар ,Љеш,Бушат, а нешто касније и Улцињ, као замјена за Плав и Гусиње, били Српски . На том подручју је живио значајан број Српског народа . Прецизних података о њиховом броју нема и не може бити , бар не за период непосредно после 1878. године, када су забиљежена масовна исељавања, на основу којих би се могао утврдити приближан број одсељених. П.А. Ровински наводи да их је 1898. године било укупно 122.493 (дакле, на територији Скендерије без самог града Скадра,Бушата , Љеша који ће тек од 1912. године ући у састав Албаније -,како наводи Симо Поповић. Тако он наводи да је у Улцињу било 826 кућа са 3.973 становника, односно у цијелом Улцињском округу 848 српскиј кућа са 3.500 становника. Према истом извору, у то вријеме (крајем 19. века) у Скадру је било 9934 Српских домова са 54776 становника и 39 циганских са 183 становника, док је у околним селима било: у Грилу 85 кућа са 1394 становника. становника, Боричу 79 кућа са 828 становника, Омари 36 кућа са 499 становника, Младом Боричу 242 куће са 1737 становника, Кули и Рашу 153 куће са 917 становника, Туралијама 54 куће са 260 становника. У Врњачкој Крајини данас -Нови Штој је било 383 куће са 1.952 становника, односно у цијелом Врачком округу било је укупно 2760 Српских кућа са приближно 44.780 становника. Оно што је примјетно из ових података је релативно мали број чланова домаћинства у Љешком округу (4,13) и нешто већи у Скадарском округу (5,13). У то вријеме у Скадру су постојале три српско-православне цркве , у другим селима по једна, а у Врачкој крајини-војводству седам. У Котрабудану је било 19 кућа 91. становником, а у Црквицама и Вракешници 12 кућа са 65 становника. У Скадру и Враки још су постојала по два Манастира.
Према истим подацима, Бушат је у исто вријеме имао 400 Српских кућа са 2.165 становника, док су села Деригнат и Серђ -Ширђ имали 64 српске куће са 378 становника. У самом граду Скадру су тада постојале три цркве , а у Боричу и Грилу по једна. Дакле, према подацима Сима Поповића, тада је у Албанији било 90.489 Српских кућа са 322.051 становника, или 4,5 индекс по фамилији ,Од тог броја било је 149230 мушкараца и 172821 жена.
Да се непознати подаци односе након првог таласа исељавања, свједоче подаци Академика др Николе Вулића , који наводи да је Скадар након ослобођења 1877. године имао 1450 домова, од чега 740 хришћанских и 410 муслиманских.
Према подацима Валтазара Богишића, у Скендерији је 1894. године живјело Срба: 17 муслиманских породица са 62 куће и 670 православних кућа . Према првим званичним подацима пописа становништва из децембра 1909. године, укупан број Срба Скадру износио је 70.569. Тада је на територији данашње Албаније било 179 цркава које су арондативно припадале СПЦ са исто толико свештеника и 108 вјероучитеља.
Важно је напоменути да је Албанија у то вријеме била позната као вјерски најтолерантнија земља на Балкану и да је током рата 1876-1878, а касније, Књаз Никола Петровић -Његош , муслимане је сматрао људима „своје крви“ и позивао их да остану на својим вјековним огњиштима у Скадру у околини .Значајан дио Срба у данашњој Албанији посједовао је карактеристике домицилног становништва: планински елемент, војничку и ратничку психологију, високе стандарде части и ментални склоп владајуће класе. У чувеном „Прогласу херцеговачком ,црногорском и арбанашког народу” из јуна 1876. године, који садржи и одељак за „мухамеданску вјеру”, на нов начин је дефинисан однос књаза Николе према муслиманима („… Иако сте од различите вјере, ви сте наша браћа, јер у вашој крви тече српска крв вашим жилама, зато сам спреман да вас ослободим као и вашу хришћанску браћу…“ У сваком случају, књаз Никола је био једини хришћански владар тог времена. који је позвао и муслимане да се не исељавају из Скадра и околине а и шире .
С обзиром на амбивалентност албанско-српских односа до 1912. године и јавно прокламоване циљеве других балканских држава, Албанци су се током Првог балканског рата углавном борили на страни Османског царства, плашећи се (не без разлога) да промјене балканских граница неће уважавати њихове тежње, дефинисане у оквиру албанског националног покрета и стварања Етничке Албаније .
Медији у Србији врло често (Политика и Илустрована политика ) упозоравају и приказајују албанску борбу кроз призму двије доминантне слике: албанске трупе приказане су или као оличење кукавичлука или као чиста негација концепта војне части; „у сукобу са српским јединицама, албански војници углавном беже у страху и збуњености, чак и када су војно и бројчано надмоћнији; или пак, на уздржан и лицемеран начин треба преварити српске јединице дизањем беле заставе, а затим их из заседе, из породичних јединица кућа насилно напасти („Арнаутска зверства и насиља“, Илустрована ратна хроника, 30). Чемберлен 1912, И, 20, 6-8).
У квантитативном смислу, много је мање текстова о Албанцима као кукавичким војницима, па псевдо свједочења или разни документари преовлађују анегдоте са фронта о издајничким акцијама албанских бораца нпр. на страницама Политике гдје се ови поступци увијек примарно стављају у оквире приче о инхерентној природи албанског менталитета.
Судећи прем доступним изворима, Албанци нису поштовали ни обичне законе и нити пак етичке принципи (попут познате бесе=ријеч ) за њих нису били битни, већ долазе до изражаја „урођена и природна” склоност издаји која улива неповјерење у војнике.
Тако је на насловној страни београдске Политике (Хенрих Рид у тексту „Кроз Качачки Кланац“, 21.10.1912. 3148, 1) истиче „уходану“ праксу да се Албанци први предају, истичући белу заставу, али не предају оружје већ га сакрију у своје куће како би, када српске јединице уђу место, изненада пуцали на њих. Стога, аутор чланка примјећује: „искуство нас је научило да будемо опрезни“ .
Опште је вјеровање било да Арнаутин никада није покорен“ док „бес полудивљих Арнаута не значи апсолутно ништа“.
Арнаутин је све подредио искључиво злочину, покренут подлошћу и преваром“ констатује познати београдски штампар и издавач Геца Кон у Политици 06.01.1913. 3208,2.Коново објашњење оваквих поступака албанских бораца заснива се на идеји да није ријеч о отпору изазваном специфичним историјским околностима живота,албанске заједнице, која се тада 1912-1913. оправдано плашила дејства балканских војски (српске и грчке), него „од дубоко укорењеног симптома -арнаутске природе „који је у неким текстовима хомогенизован до тачке негације њихове свеопште људскости . Било каква политика да би новостворену албанску државу ојачала морала је прибјећи лукавом методу да буду исељени сви виђенији Срби из десет Врачких села ,Скадра ,Бушата и Љеша .
Историја биљежи да је прва принудна миграција Срба-Врачана почела 1913. године у децембру мјесецу , када је око 10% становништва или тачније 2500 најугледнијих домаћинстава,морало напустити своја вјековна огњишта .29 .децембар 1913 . справом се узима као датум почетка погрома Враке и Врачана прецизније прве сеобе Врачана тј Срба из Албаније .
Лондонским уговором о миру од 30. маја 1913. године прокламује се независна Арбанија, под протекторатом Аустро-Угарске. Разграничењем између Црне Горе и Арбаније Скадар са околином, укључујући и Враку, припао је Албанији.
У Првом свјетском рату, током операција 1915. године, прозрене су намјере аустро-угарских и њемачких јединица да продру на југ и одсјеку одступницу српске војске преко Арбаније на Јадран. Зато су црногорске јединице продрле у јуну 1915. године из Ђаковице и Подгорице у Арбанију и заузеле Скадар и Љеш ради обезбјеђења залеђине србијанске и црногорске војске. Врака се поново нашла у саставу Црне Горе и у њој се успоставља црногорска цивилна управа.
Под утицајем аустроугарске пропаганде побунили су се у јесен 1915. године малесорски католички барјаци-барјактари у Дукађину, који су изровали све путеве преко Проклетија са циљем да спријече одступницу србијанске и црногорске војске на Јадран. Зато је црногорска врховна команда у недостатку резервних војних снага ангажовала Врачане за гушење побуне. Од Врачана је образован Добровољачки батаљон од око три стотине људи, који је разоружао Малисоре уз жртве од четири погинула и два рањена борца и принудио их да поправе разроване путеве. Тако је ратни батаљон Врачана одржавао ред у Малесији до повлачења српске војске. Зато је одступница српских јединица преко Проклетија спроведена без већих жртава. По извршеном задатку батаљон се повукао у Враку и тамо је расформиран
Приликом повлачења српских јединица за Скадар и Љеш Врачани су их прихватили и хранили у својим домовима и са својим запрегама преносили им ратни материјал до Љеша. У неуспјелом покушају повлачења задржао се у Враки генерал Радомир Вешовић са пратњом. Врачани су га сачували од заробљавања. Из Враке се вратио за Црну Гору. Аустро-угарске окупационе власти су покупиле оружје у Враки, али су Врачани успјели да део наоружања сакрију и задрже.
Сви угледни Врачани њих 450 по други пут су морали да се трајно иселе за Црну Гору и Србију у веома кратком периоду .
Крајем 1920. г .Друштво народа је донијело Резолуцију којом се условљава пријем Албаније у Друштво народа признавањем националних права мањинским народима. Албанија је прихватила услове, па је фебруара 1921. примљена у Друштво народа, чиме је признат њен међународни статус. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца успоставља Посланство у Тирани и конзулате у Скадру и Корчи и вршила коначно разграничење са Арбанијом. Врака је припала Арбанији.
Године 1921. Арбанију потресају међупартијски сукоби око превласти, који имају вјерску примјесу са страначким лидерима: муслимана Ахмед-бег Зогуа, православца Теофана Фан Нолија и католика Марк Ђона. Побиједила је Народна странка Ахмед-бег Зогуа, али су је наредне године свргле са власти странке хришћанске коалиције. За предсједника владе долази Фан Ноли, који за нешто више од годину дана владавине забрањује самостално дјеловање источно-хришћанској српској и грчкој цркви са намјером да их укључи у аутокефалну источно-православну хришћанску арбанашку цркву. Врачани одбијају да напусте православно-српску и укључе у арбанашку цркву, па су због тога затварани и премлаћивани. Два Врачанина су подлегла од задобијених рана, а један је стријељан.
Првих година Ахмед-бегове владавине Врачани су предахнули од националног и вјерског притиска. Одали су се свом мирном сеоском животу као поданици новонастале арбанашке државе. Економски су се опорављали. Слободно су испољавали своја национална и вјерска осећања и обреде у цркви и ван ње. Дјеца су похађала школу и слушала наставу на свом матерњем, српском језику. Но, ускоро је настао преокрет у почетку притајен, па јаван и на крају врло агресиван,који је после двије мање сеобе припремао трећу.
Ахмед-бег Зогу није се разликовао од других арбанашких страначких политичара и државника да се у арбанашку аутокефалну источно-хришћанску цркву укључе припадници исте религије, аутокефалне српске и грчке цркве, а у намјери да се изврши потпуна асимилација неарбанашког живља у Албанији. Но, он није спроводио такву политику док се није обрачунао са својим политичким противницима и учврстио личну власт.
Године 1928. Зогу је оцијенио да је његов положај као владара “земље Орлова” стабилан, преузима мјере одрођавања неарбанашког у арбанашки живаљ, које су свом силином погодиле Врачане. Врачанима је ултимативно наложено да слушају богослужење и врше вјерске обреде за вријеме духовних празника, крштења дјеце, вјенчања и сахрана на арбанашком-тоске језику и да прихвате нови (грегоријански) уместо старог (јулијанског) календара, којег је арбанашка ортодоксна црква прихватила. У Основној школи у Враки уведена је настава на арбанашком језику са свега два часа недељно из српског језика. Врачански свештеник Велиша Поповић, родом из села Каменице, на служби у Боричу интерниран је за Валону, а умјесто њега постављен је православни Арбанас Влах Кочо Петро .
Врачани су на поменуте мјере албанских власти одговорили престанком одласка у цркву, духовне празнике славили без присуства попа. Престали су са крштавањем и вјенчавањем пред православним попом и не ангажују га на сахранама. Не одричу се ни старог календара. Престали су да шаљу дјецу у школу. Власт одговара мјером интернирања десетак угледних Врачана- сеоских првака. Интернацију издржавају у Ђирокастру, где су задржани дуже од шест мјесеци. Пуштени су из интернације на интервенцију југословенске дипломатије конкретно дипломата и познатих Српских пјесника Јована Дучића и Милана Ракића . Враћен је у Враку и поп Велиша Поповић да настави свештеничку службу. У основној школи је обновљена настава на српском језику.Године 1931. албанске власти обнављају читав ранији поступак, али у драстичнијој форми: довођење попа православца и интернација српско-православног попа и угледних Врачана, постављање у школи два албанска учитеља и прогон дотадашњих учитеља, брачног пара Лазара и Видосаве Брајовић. Врачани ни овом приликом не иду на богослужење, не врше никакве вјерске обреде, не шаљу дјецу у школу. Албанске власти предузимају додатне репресивне мјере: родитеље новчано кажњавају, приводе их у жандармерију и батинају, жандармерија присилно одводи дјецу у школу, забрањује употребу српског језика на јавним мјестима, и забрањује ношење црногорских капа, а умјесто њих налаже да се носе чалме.
Врачани су настојали да преко Југословенског конзулата у Скадру добију од Југословенске владе одобрење за исељење у Југославију. Међутим, влада је била против исељавања, али је настојала да преко своје дипломатије олакша положај Врачана. Генерални југословенски конзулат у Скадру Бранислав Нушић је био највише ангажован да по упуству владе отклони репресију албанских власти над Врачанима, али је и уочавао узалудност тих настојања.
О томе тадашњи вицеконзул у Скадру Брана Петровић даје своје мишљење:
“Идеју о исељењу Врачана наша влада је енергично одбијала и поред гледишта Генералног конзулата да не можемо да негирамо оправдане захтеве Врачана. Најзад влада је усвојила гледиште Генералног конзулата и дала пристанак на исељење“ записао је он .
Ипак, чини се да је Југословенска влада одлучила да одобри исељење 1933. године, када је делегација Врачана примљена код предсједника владе Богољуба Јефтића, који им је обећао насељење у Метохију. Делегацију су сачињавали: Тошо Мартиновић, Спасо Решетар (обојица се враћају у Враку и покрећу акцију за исељење), Јован Башановић и Стеван Ђурчевић (остају у Југославији, очекујући додјелу земље и долазак својих породица).
По сазнању о одобрењу исељења Врачани продају имовину у њиховој својини. Земљу и куће продају скадарским беговима у половини тржишне вриједности, а стоку на скадарској пијаци по тржишним цијенама. Међутим, албанска администрација измислила је бројна дуговања Врачанима уназад од десетак година и наметала њихову исплату као услов за издавање исељеничког пасоша. Но, имућнијим врачанским породицама остало је новца да у мјесту исељења могу купити мало земље, а било је и таквих који су тим средствима могли градити куће.
Неки пуноправни власници продате имовине прелазили су из Враке у Југославију илегално и беспутно са стеченим новцем, остављајући своје породице од којих није захтијевано измирење потраживања као услов за исељење. Но, све породице биле су дужне да измире таксе за издавање исељеничког пасоша.
Сви Врачани из села Куле Рашке и Младог Борича и делимично из Грила, Омаре и Старог Борича, а који су имали сопствену имовину за продају, поднијели су захтјеве за исељење. Врачани из Грила, осим Пеличића и Омаре налазили се у чифчијском односу, а из Старог Борича нису имали тапије на откупљену земљу из 1925. године, па је нису имали право продавати у својству власника. Без новчане подлоге нису смјели да подносе захтеве за исељење.
Сеобом је захваћено две трећине врачких домова (нешто преко сто задружних кућа). У јесен 1933. године отпочело је расељавање. Најмасовније напуштање Враке десило се јуна 1934. године и настављено са осјетним падом током наредне двије године. Исељене породице пребацују се из Скадра за Подгорицу у којој се неке групе задржавају и до шест мјесеци, љубазно прихваћене од народа. Смјештене су у приватним домаћинствима бесплатно или уз минималну накнаду. Трошкови исхране падали су на терет државне касе.
Из Подгорице исељене породице се појединачно пребацују за Пећ, гдје их прихвата Окружно повереништво за аграрну реформу и колонизацију и издаје им решења о насељавању.
Врачани су изјављивали жељу да буду насељени заједно у једном предјелу Метохије. Зато су им аграрне власти додјељивале земљу и упућивали их у Подримље (око Ораховца) поред ријеке Бијелог Дрима и његове притоке Мируше. Њихове насеобине су образоване у селима: Ратковац, Добри Дол, Чифлак, Мрасор, Дањане, Крамовик, Понорац (Гарачево), Сарош, Врањак, Бобовац, Бубле, Радости, Зрзе, Геџа, Доманек, Влашки Дреновац, Љубижда, Турјак, Малишево, Бубовац и Лозица. Ради се о растуреним селима, без путева и школа у којима су нерадо прихватали земљу други насељеници.
