Како лечити ретке болести имунитета? Шта треба да једемо да бисмо боље спавали? Како од „паметног материјала” направити кућу на Марсу? Како имуни систем развија памћење? Ово су само неке од тема којима се баве српски истраживачи који живе и раде у САД и Канади.
Има их још, наравно. На пример, да ли вештачка интелигенција може да види шта патолог није видео? Или како генетика утиче на деменцију? На који начин мозак контролише апетит, тежину, метаболизам и имуни систем? Како направити људска ткива на којима се могу тестирати лекови? Како користити вештачку интелигенцију у климатским наукама?
С нашим младим научницима разговарамо о томе како су одлучили да оду у иностранство, шта би, ретроспективно, променили у школовању у Србији, ко су им били ментори и на којим пројектима тренутно раде. Они су, уз многе друге које нисмо имали прилике да интервјуишемо, представници новије генерације која иде стопама многих светски признатих научника српског порекла у иностранству.
У свакодневном раду треба пронаћи лепоту и љубав, јер наука је путовање које нема одредиште и крај, порука је доктора Горана Мићевића, доцента дерматологије на Медицинском факултету престижног Јејла. Од њега је практично и потекла идеја за ову Тему недеље.
„С интересовањем пратим Вашу колумну у ’Политици’. Уколико Вас новинарство поведе у научне воде и чланке о нашим истраживачима у САД, имунологији, онкологији/раку коже, слободно ми пишите. Недавно сам започео сопствену истраживачку лабораторију на ту тему на Јејлу”, написао је Горан недавно обративши се дописнику „Политике” из САД преко налога на једној друштвеној мрежи.
Његов предлог је радо прихваћен јер наша јавност треба да буде информисана о мање познатим српским научницима млађе генерације у Америци. Поред тога, кроз лична искуства наших саговорника можемо да сазнамо зашто су отишли из Србије и да чујемо поређења школских и образовних система кроз које су прошли. Својим причама, наравно, могу да мотивишу младе у Србији који желе да се баве науком, али и да подстакну неке просветне раднике у Србији да се више залажу у раду са својим ученицима, а не само да „одрађују” посао.
Тако смо почели да трагамо за успешним српским научницима млађе генерације у САД и Канади, који још нису познати нашој широј јавности. Горан је предложио неколико потенцијалних саговорника. Затим нас је Душица Протић, једна од два првобитна оснивача линкедин групе „Српско-америчка пословна мрежа” (САПнет), упутила на Алекса Живановића из Бостона, генералног директора и помоћника главног саветника за инвестиционе трансакције у компанији „Џон Хенкок”. Душица Протић је, иначе, пензионисани амерички адвокат и иза себе има импресивну правну каријеру и богат волонтерски рад.
Алекс нас је повезао с Николетом Нинковић, која се одазвала нашем позиву за интервју и препоручила да контактирамо са још неколико њених колега. То је био почетак рада на овом тексту. Наши саговорници су наставили да препоручују нове саговорнике, па је број интервјуа порастао на десет. Највећи број научника одазвао се на наш позив, мада с неколицином нисмо могли да разговарамо јер су били заузети у току припреме овог текста или су сматрали да више не припадају „млађој генерацији”, па су сходно томе препоручили своје млађе колеге. У проналажењу правих саговорника на ову тему помогла је и др Милка Костић, програмски директор хемијске биологије на Институту за рак „Дана-Фарбер” и предавач на Одсеку за биолошку хемију и молекуларну фармакологију на Медицинском факултету Харварда.
Наши саговорници одазвали су се с пуно ентузијазма и љубазно издвојили своје драгоцено време како би се обратили читаоцима „Политике”. Жеља свих нас била је да представимо њихов успешан рад како би млади у нашој земљи сазнали шта и како дете рођено у Србији може да постигне у науци. Као што каже др Мина Конаковић Луковић: „Важно је да млади људи у Србији кроз наша искуства виде шта све могу.”
„Јако је битно да комуницирамо с јавношћу и инспиришемо младе људе”, поручио је и др Душан Богуновић.
А др Милица Радишић се присећа: „То (што сам успела да постигнем) било је изграђено на темељу знања понесеног из школског система Србије”.
„Кључ је да деца својим рукама раде експерименте”, сматра др Маша Јосиповић.
Наши саговорници су се такође присетили ментора који су били покретачка снага у њиховим каријерама. Још једном смо били сведоци да најбоље учитеље, наставнике и професоре ученици никада не заборављају.
Припрема за причу у „Политици” инспирисала је неке од наших саговорника да се међусобно повежу ради сарадње и дружења и упознала их с предстојећим годишњим састанком Друштва „Хенри Кункел”, који ће бити одржан следеће године у Београду. За многе од њих то ће бити потенцијална прилика да се лично упознају.
