Историографија Младе Босне је добар показатељ колико историјска наука није имуна на утицај политике. Млада Босна је постала, и до данас остала, осетљива тема.
Принцип је постао идеално типски пример појединца који истовремено представља и терористу и хероја борбе за ослобођење. Овакви појмови би требало да остану изван науке, али њихова честа употреба стоји као опомена свим истраживачима колико је Млада Босна, данас можда више него икада раније, политички осетљива тема. Слика Гаврила Принципа неодвојиво је повезана са судбином југословенске државе. Када су Југославије стваране, Гаврило Принцип и Млада Босна су добијали спомен-плоче, док је и током Другог светског рата и за време ратова 1990-их родна кућа Гаврила Принципа спаљена. Појединци који су обликовали судбину Балкана, Принципа су окривљивали за оба светска рата, фашизам и комунзам.
Након ратова 1990-их година слика Младе Босне је у знатној мери промењена. Када је размишљао о односу између науке и политике Макс Вебер је инсистирао да је неопходно постојање маневарског простора, унутар кога би се сусрела сукобљена становишта, различите перспективе и приступи. Обележавање једног века од избијања Првог светског рата поново је покренуло дискусије о узроцима сукоба, које су врло брзо ушле и у неке народне скупштине. Тако су историјске истине постале феномен који потврђују или оповргавају скупштинске већине, декларативне су и коначне.
У време обележавања стогодишњице избијања Првог светског рата, бројни историчари, интелектуалци и политичари истицали су изузетан значај Првог светског рата за европску историју XX века. Како су некадашњи противници данас савезници и заједно чине окосницу Европске уније, нагласак је био на помирењу и на лекцијама које савремена Европа може извући из Великог рата. Међутим, не само у земљама бивше Југославије, могле су се чути и оптужбе које су се тицале опасности од „прекрајања историје“. Професор историје на Универзитету Кембриџ Џон Кигер је у интервјуу за радио Слободна Европа истакао: „Мени се чини да су поједине такве интерпретације, којима се умањује одговорност Немачке, изманипулисане или инструментализоване од стране разних групација у самој Немачкој које из политичких разлога желе да ослободе своју земљу дела кривице“. Кигер је додао и: „Неупитна је њена кривица за Други светски рат, међутим неки кругови настоје да релативизују њену одговорност за Први светски рат. Они настоје да конструишу тезу да није било Првог, онда не би било ни Другог светског рата. Стога ако се умањи одговорност Немачке за Први светски рат, онда ће из данашње перспективе њена улога у оба светска рата изгледати другачије“. Кигерови оштри ставови показују да се дискусије о ревизији историје нису појавиле само у српској јавности.
Аутор ових редова није био уверен да је Први светски рат и питање његових узрока тема која се и данас дотиче политичких елита у водећим европским земљама. Међутим, имао је прилике да се разувери. Једном скупу младих људи из читаве Европе посвећеном Првом светском рату и Европи данас, коме сам присуствовао, обратио се немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер. Великом рату и његовим узроцима посвећене су стотине књига. Том приликом Штајнмајер је препоручио младима да читају књигу која у Немачкој не види кривца за Први светски рат, књигу Кристофера Кларка „Месечари“.
Штајнмајер је додао да је ради боље сарадње са Немачком потребно заборавити историју.
Оно што је тешко заборавити је управо та реченица. Био је 9. мај. Било је то у Немачком историјском музеју у Берлину.
Први светски рат је заиста био светска револуција, како је то проницљиво истакао Томаш Масарик. Царства су нестајала, а нове државе су настајале. Нечије домовине су изгубљене и уништене, а нечије су створене. То је само још један од разлога због кога ће ставови према Принципу и Младој Босни бити дијаметрално супротни. Млада Босна и Гаврило Принцип стоје на почетку сукоба који је променио толико тога у европској историји…
Од старијег брата Јове, Гаврило је добијао често новац и био је имућнији од просечног босанског студента. Један од Принципових другова је забележио како су изгледали њихови београдски изласци: „Дешавало се да у већој групи идемо до касно у ноћ из кафане у кафану, где је било музике и песме, бучно се забављајући и правећи по кафанама и улици разне несташлуке. Принцип је понекад по старом добром ђачком обичају потрошио месечно издржавање за неколико дана, па је онда морао живети у оскудици док друго не дође“.
Готово сваке летње вечери, парк код хотела „Палас“ у центру Београда испуњен је омладином. На истом месту, пре нешто више од стотину година, Гаврило Принцип је први пут дошао на идеју да изврши атентат. На сахрани великог учитеља Јована Скерлића 15. маја 1914. године, испред босанских омладинаца Гаврило Принцип је носио букет цвећа.
Скерлић, који је стално покушавао да умири омладину и одвраћао је од насиља, преминуо је симболично онога тренутка када су младобосанци већ спремали атентат. Јелена Милишић састала се са Принципом вече уочи Видовдана. Она је била Принципова симпатија. Након Првог светског рата пренела је историчарима последње речи које јој је Принцип упутио: „Збогом, Јелена, можда се никада више нећемо видети. Сутра ће бити велике гужве“. Никада се више нису видели.
ЖИВОТ У БЕОГРАДУ
Младобосанци који су избегли из Босне у Србију су имали много више наклоности према официрима, него према политичарима. Радо су на београдским улицама скидали шешире херојима Балканских ратова, посебно пред „гвозденим генералом“ Михајлом Живковићем. Принципов живот у Београду био је лагодан. Могао је да каже шта жели и није постојао никакав страх да ће бити ухапшен. Међутим, Принцип је ипак одлучио да се врати у Босну.
