Како је тужно видјети полицајце како заустављају несрећнике који превозе два кубика дрва, док деценијама окрећу главе од тајкунских камиона на којима пролазе милиони. Како је то тужно.
Како је тужно гледати тужиоце који немају храбрости да прогоне праве криминалце, док испуњавају норму подизањем оптужница против кокошара и лопова у покушају. Како је то тужно.
Како је тужно што сви знају и најситније детаље из ратне биографије Сене Узуновић, а нико не зна име оног честитог судије из Прњавора који се први „дрзнуо“ да због брзе вожње одузима скупоцјене аутомобиле обијесној тајкунској дјеци. Како је то тужно.
Како је тужно гледати како се крше стотине милиона КМ на скупе грађевине, а послије првог пљуска видјети да прокишњава кров на највећој здравственој установи у Српској. Како је то тужно.
Како је тужно слушати бусање у прса и политичка препирања ко је већи Србин, па чути да се на прсте једне руке могу избројати студенти који су уписали српски језик и књижевност. Како је то тужно.
Како је тужно правити се глув, ћорав и мутав када се „ненаплативи“ кредити ИРБ-а продају будзашто, док у заборав тоне да су три банке пропале зато што су се они који су то требали да спријече исто правили глуви, ћорави и мутави. Како је то тужно.
Како је тужно слушати како се сви боре да Република Српска не остане без „државне имовине“, а гледати како се земљиште на Јахорини и у Бањалуци даје разним „руфијима“ и „корићанцима“. Како је то тужно.
Како је тужно чекати ново поскупљење струје, док „Електропривреда РС“ даје стотине хиљада марака опскурним агенцијама за оглашавање. Како је то тужно.
Како је тужно гледати како се 50 милиона марака баци у рупу која се зове тениска дворана, док бањалучки малишани немају мјеста у вртићима. Како је то тужно.
Како је тужно криминализовати клевету, а и даље гледати портале без импресума са којих се бљује отров и некажњено блате политички противници. Како је то тужно.
Како је тужно што стотине милиона марака из буџета Српске одлазе на арбитражне спорове, док се концесије и даље дају сумњивим фирмама и утире пут новим арбитражним споровима. Како је то тужно.
Како је тужно гледати како најбоља фирма у Српској, зворничка „Алумина“, завршава у већинском власништву тајкуна, док Закон о испитивању поријекла имовине од срамоте ћути и гледа у под. Како је то тужно.
Како је тужно читати сувопарне извјештаје Главне службе за ревизију РС, па се присјетити какав углед је имала та институција док је на њеном челу био покојни Бошко Чеко. Како је то тужно.
Како је тужно свако мало сликати се са предсједником Русије, а никада његову слику не поставити на Палату Републике. Како је то тужно.
Како је тужно не чинити ништа док Суд БиХ уз помоћ лажних свједока изриче драконске казне војницима и официрима Војске Републике Српске, а схватити да је то политички суд тек када поведе политички процес против предсједника Српске. Како је то тужно.
Како је тужно имати скоро апсолутну власт и готово двотрећинску већину у Народној скупштини, а одговорност за било шта пребацивати на килаву и безидејну опозицију. Како је ту тужно.
Како је тужно знати да је врхунац патриотизма бранити државу од власти, а гледати како грчевито бране власт они чији патриотизам се мјери намјештеним тендерима. Како је то тужно.
Како је тужно слушати поједине министре. Како је то тужно.
П.С. Како је тужно како Боби гледа шта се дешава с Демосом. Како му је жао, све га живо боли.
