Коцкање, које је по дефиницији једна од социјалних девијација што значи да се њиме по теорији бави мањи број популације, прескочило је ту степеницу и по једном објављеном истраживању, чак 44 одсто одрасле мушке популације код нас упражњава неки вид коцке. Овај поремећај је 2015. године сврстан и по номенклатури Светске здравствене организације и класификацији болести Америчког удружења психијатара у део „Поремећаји навика и контроле импулса“.
Као и код свих зависности, и код коцкања постоји однос 85/15 – 85 одсто особа коцка на тзв.друштвено прихватљив начин, а преосталих 15 одсто се дели у две категорије: 10 одсто њих коцка проблематично, док 5 одсто коцка патолошки. У споменутих 85 одсто особа су они код којих коцка не развија зависност ни последице, тј.они који имају контролу над својим коцкањем.
То су углавном повремено клађење на мање количине новца или картање у друштву на ситне износе.
Највећа перфидност коцке је у томе што она у почетку може да понуди фазу добитка. Међутим, неминовно долази фаза губитка, коју наслеђује фаза очаја. Управо тај добитак је оно што човека увуче у ситуацију да не може да се одупре, лако се „навуче“ и уђе у проблем из кога се не излази једноставно.
Друштвене околности као један од разлога за почетак коцкања
Милан Радовановић, специјални педагог и психолошки саветник који се интензивно бави нехемијским зависностима у које спадају патолошко коцкање и интернет зависност, објашњава најпре зашто је у друштвима попут нашег овај вид забаве, који може да пређе у озбиљан патолошки поремећај тако чест, и каже да је један од значајних разлога – транзиција.
– Друштва у транзицији пролазе процес акумулације капитала, проценти се у околностима савременог света мењају, али не значајно. Углавном, однос богатих и сиромашних је увек био у огромној несразмери и посебно када се прелази из једног уређења у друго, у светлу тржишног капитализма и приватизације, богати постају још богатији а они који у овој подели спадају у сиромашне само понекад добију мрвице тог богатства, док генерално имају све мање. Како је код нас процес приватизације текао, од средине до средине су се управо такве ствари дешавале, па је тако, рецимо, у Апатину, малом граду, у једном тренутку одређени део људи добио већу количину новца која је онда брзо утрошена на нове аутомобиле и скупа летовања, а банке и кладионице су ницале као печурке после кише. И Црна Гора је прошла кроз сличан сценарио, чија је људска последица навикавање на лагодан живот који у неком процесу добијете практично преко ноћи и онда, логично, када се новац потроши на овај или онај начин (а то у неким случајевима буде баш брзо), јавља се велика и нерационална потреба да тако наставите да живите – објашњава.
Такође, додаје Радовановић, одређена група то гледа са стране и добија жељу да се и она обогати и да дође до новца („нисам ја крив што радим у фирми која није тако добро продата“ или „лако је њему, он је продао кућу богаташима“), па се често посеже за решењима која нуде илузију у тражењу неког брзог и магичног начина да се дође до новца, а један од њих је, свакако, и коцкање.
Прелазак из проблематичног у патолошко коцкање
Свако коцкање може да крене из обичне забаве, а да ли ће се и претворити у проблематично или патолошко и врло вероватно претворити и живот особе која коцка али и његових ближњих у пакао, зависи од још неких фактора.
Радовановић објашњава да проблематични коцкари у старту већ имају неки проблем, обично мањи („морам да кријем од жене да сам потрошио мало више“, „мало сам нервозан и напет због проблема на послу па да се опустим“), и те наизглед бенигне ствари могу да доведу до чувеног вађења тј. јурења добитка које је краткотрајно – („повадио сам се, добро је“).
– Код патолошких коцкара од почетка говоримо о зависности, они коцкају нон-стоп („морам да коцкам, једноставно не могу без тога“) и коцка у тим случајевима апсолутно загосподари животом. Разликују се крајњи циљеви код проблематичног и патолошког коцкања, али ће сви проблематични коцкари у неком тренутку, ако не освесте шта им се догађа, уз потпуну промену стила живота и занемаривање приоритета, завршити као патолошки коцкари – описује саговорник еКлинике.
Долазак на терапију углавном тек када се дотакне дно
Идеално би било, каже психолошки саветник, да особе које су у фази проблематичног коцкања већ тада потраже стручну помоћ. Међутим, до њих се тешко допире, они обично нити могу, нити хоће да „чују“ да имају проблем.
– Овакве особе обично минимизирају постојање проблема и често за поређење користе случајеве из окружења, упоређујући себе са, у том тренутку неким код кога је проблем још већи јер „ето, ни он не иде на терапију а дугује много више, па што да идем ја, код мене је то ситно“. Истина, они су још увек у фази када могу у одређеним околностима да се исконтролишу, и то био идеалан моменат да се са њима ради, али у пракси је то, нажалост, јако редак случај. Зависно од типа особе, има случајева да и проблематични коцкари више не могу да поднесу тај стил живота и да по стручну помоћ дођу сами.
Добро би било, каже наш саговорник, да у тој фази породица покуша да разговором освести проблем („мислимо да си на прагу проблема, хајде да видимо можеш ли без коцкања, пробај, одвешће и тебе и нас у нешто горе“), није немогуће да ће у томе и успети. Битно је такође и приметити важну разлику: код проблематичног коцкања циљ није зарадити новац већ забавити се, уз улагања која нису драматична и која буџет може да поднесе.
Код патолошких коцкара се ради о озбиљној зависности а у акутној фази ту скоро да нема говора о неком рационалном понашању, па и слушању било кога колико год близак био, све и да постоји жеља.
Реагује породица и то мајке, не пристајати на уцену „Вратите ми дугове, нећу никад више“
Најчешће ипак, у смислу тражења стручне помоћи за особу која је у раљама патолошке коцке, одреагује породица и то – мајке.
– Чак и када је коцкар у браку, статистика из праксе говори да мајке чешће реагују него брачни другови, а то је случај и код других болести зависности у нашој култури. Међутим, цела породица често поклекне пред обећањем „само још сада ми дајте паре да вратим дугове и нећу никада више“. Иако је тешко, на то, једноставно, не треба пристајати. Што је најгоре од свега, у тренуцима рационалног сагледавања проблема, у мозгу зависника заиста постоји нека идеја да „неће више“, па неки од њих на силу и уђу у тзв.“суву апстиненцију“. Уколико се, међутим, не промене њихове животне навике из корена и не реши психолошка димензија потребе која их гура у осећај који имају док коцкају, ова апстиненција не значи ништа – мучиће се неко време, али се ће у једном тренутку коцкању сигурно поново вратити – каже Радовановић.
Све то онда резултира још гором ситуацијом у којој се породица, ако је прискочила у помоћ по ко зна који пут у финансијском смислу, осећа превареном, долази до нових раздора, још већих дугова и теже премостивих проблема.
Радовановић саветује чланове породице да пробају да направе компромис у смислу да се укључе у враћање дугова, али из делова, како се не би десило да после враћеног комплетног дуга особа једноставно само настави као и до тада, и уз услов да коцкар обавезно крене на терапију. Тако се, уз решавање финансијског проблема, ствара и могућност да терапеути полако из фазе у фазу са зависником пролазе поступак мотивације да стварно промени свој живот и врати га назад.
Механизам осећаја добитка и његова снага
Један од најчешћих окидача за препуштање овом пороку и улазак у врзино коло зависности је осећај добитка који је углавном краткотрајан код свих коцкара, редак, али невероватно моћан.
– Све особе без обзира на године живота, навике и структуру личности, морају да воде рачуна о томе шта ће се десити ако овим начином дођу до неког добитка, посебно ако тај добитак буде позамашан. Због тога често у шали, када ме пацијенти који имају друге проблеме питају за савет да ли је у реду да понекад испуне неки тикет или мало коцкају, колико да убију време, кажем: „Одиграј, али моли Бога да не добијеш!“
Када се и деси фаза добитка, иза ње обично следи фаза губитка, а онда следи фаза очаја. Радовановић објашњава да у том механизму фазе добитка он преузима превласт над свим другим фазама и колико год човек био очајан и свестан да срља у пропаст, он не коцка само да би добио новац, већ и да би вратио тај толико моћан осећај добитка.
– Ради се о огромном допаминском лучењу, а пацијенти који су имали и искуства са кокаином сведоче да је осећај када у коцкању остварите већи добитак, јачи од кокаинског – каже саговорник еКлинике.
Коцкање, патолошко коцкање, психотерапија
Радовановић износи и један занимљив податак везан за стигматизацију особа које посећују терапеута који је још увек дубоко укорењен у нашем менталитету.
– Код млађих пацијената примећује се један моменат који има везе са помодарством у коме сада одређене особе чак и отворено говоре о томе да имају свог личног терапеута. Све више људи има проблеме са менталним здрављем и схвата важност стручног рада, помаци су мали али приметни. Када говоримо о случајевима лечења патолошке зависности од коцкања, срамота ипак постоји, али је ова зависност нешто што толико мења животе свима да једноставно не може да се не примети ако особа има овај проблем јер долази до низа неугодних ситуација (претње, стрес, зеленаши). Када се проблем током рада и терапијског процеса освести и зависници схвате колико коцкање лошег доноси, крију и из страха да би, рецимо, садашњи или будући послодавци могли да сазнају да су имали проблем са коцком, посебно ако њихов посао укључује и контакт са новцем. Реално, ризик постоји баш у оваквим случајевима јер код неких прођу и године док не постану потпуно сигурни да је проблем савладан, и не буду у прилици да поново располажу новцем без бојазни – објашњава.
Суштина терапије није само апстиненција од коцкања
Терапије могу бити појединачне и групне. Иако многи зависници од коцкања осећају стид, временом пристају на групне сесије јер имају свест о томе да их људи у групи боље разумеју.
– Доживотна апстиненција од коцке је дугорочни циље терапије, а апстиненција предуслов да процес терапијског деловања буде успешан. Међутим, кључна ствар је промена животног фокуса и животног стила (обрасца понашања и осећања), као и сагледавање свега лошег што је коцка донела. Бенефит, дакле, није само то што неко више неће коцкати већ глобална промена која ће не само средити њихов живот већ га и унапредити. Циљ је такође да пацијент дође у стадијум „ја могу да коцкам, али нећу, јер знам шта ми је то све лоше донело, не бих сада мењао овај свој мир ни по коју цену“. Многи у ситуацијама у окружењу препознају себе из времена проблема, а сада, када су способни да то рационално сагледају, још су свеснији промене за коју су се изборили. Породице често кажу да им је жао што нису дошли много раније, на прве јасне знаке да проблем постоји. У сваком случају важно је одлучити се за помоћ стручног лица јер „сува апстиненција“ од коцкања није довољна – каже зе еКлинику Милан Радовановић, специјални педагог и психолошки саветник.