Одлука да се сређивањем стања у „Шумама Српске“ бави експертски тим на челу са помоћником министра за шумарство Раденком Лакетићем који скоро двије деценије ведри и облачи у овој области и предсједница Надзорног одбора „Шума“ Биљана Марковић која је на тој функцији, безмало, дуже него Додик на власти, не показује да ће неко сносити одговорност за тешко стање у овом јавном предузећу. Ако се остављање Блашка Каурина на мјесту в.д. генералног директора може оправдати зато што је на тој функцији непуних осам мјесеци, именовање експертског тима асоцира на сљедећу цртицу.
„Дошао власник пилане код директора једног шумског газдинства да тражи 500 кубика шуме, јер му се изненада јавио стари купац из Њемачке који поново тражи робу. Директор слегне раменима и каже да је проблем са шумом, на шта пиланџија из џепа извади коверту, пружи је директору и намигујући рече: – Ово је само знак добре воље, није мито.
Овај без снебивања узе коверту, отвори, изброја на брзину хиљаду марака, устаде иза стола и пиланџији рече да сачека јер мора да види са техничким какво је стање залиха. Изађе из канцеларије, уђе код техничког и стави му ону коверту на сто са ријечима: – Старац, ево ти она миља што сам ти пливао. Извини, рекао сам ти раније вратити, ал’ нисам стигао, немој замјерити.
– Ма није проблем – одговори му кратко технички.
Само што је директор изашао из његове канцеларије, он зовну отпремача и кад је дошао даде му ону коверту.
– Брате, извини! Никако куја зеца да стигне. Знам да и теби гори, ал’ склопило ми се са свих страна, де ово, де оно и никако да ти вратим. Хвала ти ко брату.
– Ма шефе, не бих ти ни спомињао, ал’ имам и ја неке рупе покрпити – рече му отпремач, изађе из канцеларије и оде код шефице рачуноводства.
– Мила, шта радиш? Изгубих ја образ код тебе. Знам да сам ти требао до сада вратити, ал’ видиш и сама каква је ситуација. Ево ти и извини што си ме чекала.
Шефица се озари, љубазно му рече да је све у реду и како он изађе из рачуноводства, она устаде, затегну сукњу и упути се на спрат код директора. Није ни стигла до канцеларије, кад на ходнику срете директора који је након што је изашао од техничког кратко свратио у канцеларију комерцијалног директора.
– Директоре, супер што сам вас нашла – рече му шефица рачуноводства. Осврну се два-три пута око себе и кад је видјела да нема никога, гурну му ону коверту у џеп и рече: – Извините до Бога. Знам да је срамота, ал’ цркла ми машина за веш, па морала кћерки уплатити за екскурзију, а знате да од оног мог нема ништа и да не зна динар један сачувати, све морам сама.
– Ма не секирај се, није никакав проблем – намигујући јој одговори директор, окрену се и уђе у своју канцеларију. Сједајући у фотељу, гурну коверту пред оног власника пилане, слеже раменима и рече му: – Нема шуме!“
Ко је помислио да се описана ситуација заиста догодила, тај се преварио. Не постоји директор шумарије који ће власнику пилане вратити коверту с парама и рећи му да за њега нема шуме. Тачка.
Проблем је што се више од три деценије вртимо укруг и не можемо да одлучимо да ли је за пљачку шума и другог богатства Републике Српске крива ЦИА, талибани, политичко Сарајево, масони или неко пети. И што никако да упремо прстом у оне који три деценије постављају исте људе на готово иста мјеста са истим задатком и готово идентичним овлаштењима и увјеравају нас да ће то дати резултат.
Правимо се мутави, а рјешење за све проблеме је на почетку свјетске економске кризе 2008. године лијепо дао тадашњи премијер Луксембурга и каснији предсједник Европске комисије Жан Клод Јункер: „Сви знају шта треба урадити, ал’ нико не зна како послије тога добити изборе“. Амин.
П.С. Закон о утврђивању поријекла имовине РС ступио је на снагу прије више од годину и по дана. Није сигурно донесен због шумара и отпремача, ал’ знамо да се риба чисти од репа. Иако смрди од главе. Хм!
П.П.С. Боби само хода и пјева „џаба пара камара, ђе је моја Камала“.
