Новинар некадашњег „Радио Романија“ Бранко Гајевић у септембру 1996.године разговарао је за Соколачке информативне новине са Јованом Беатовићем, угледним Сокочанином и бившим предсједником Скупштине општине Соколац. Разговарано је о времену његовог предсједниковања у периоду од 1977. до 1980.године. Беатовић је у вријеме овог интервјуа живио у Торонту (Канада), али је и поред тешке болести која је оставила дубоке трагове смогао снаге да тада тође у свој родни крај.
Основни утисак који се стекао из разговора са овим изузетним човјеком, да је био пун енергије и без задршке прилазио сваком послу у вријеме док је био на челу општине Соколац.
Остали сте упамћен као предсједник који је много радио.
– Дошао сам у Соколац 1977.године на функцију предсједника Скупштине општине Соколац, али сам дошао, првенствено, да радим. Радио сам доста. Поштено и искрено, трудио сам се да испуним све што је народ тражио. Од сарадника захтјевао сам максимум, јер сматрам да људи на руководним мјестима морају да до краја извршавају своје обевезе. Настојали смо да Соколац буде међу првим општинама у тадашњој Босни и Херцеговини. Да ли смо то и постигли треба народ да каже. Код мене је био обичај да, док се ради, мора, заиста да се ради, а након тога могли смо и да се забавимо и тада није било разлике између предсједника и радника.
Соколац је тих година био право градилиште. Који су најважнији објекти изграђени у вријеме док сте ви били предсједник?
– Градили смо водоводе и путеве, вршили реконструкцију пилане, градили фабрику обуће у Кнежини, уредили Спомен-парк и зелене површине у граду, изградили фудбалски стадион… Остаће забиљежено да је хотел „Романија“ изграђен за свега 6 мјесеци. Сјећам се да је тада један соколачки грађевинац, не вјерујући да је то могуће, поднио оставку. Асфалтирали смо и пут према Каљини, изградили бензинску пумпу у Подроманији, проширили производне капацитете у „Фатесу“… Не би се то могло без великог броја сарадника. Можда је тадашњим директорима било тешко радити са мном. Било је много посла, а ја сам био против оних који не раде. Мислим да и данас треба тако радити. Видио сам да се овдје, иако је био рат, радило и градило. Драго ми је што су људи који воде соколачку општину и привреду, ипркос великим проблемима које је рат донио, успјели да створе услове да се граде нови објекти. Треба их подржати да тако и наставе. Посебно се радујем што је овако лијепо уређен Спомен-парк.
У ком правцу, по Вашем мишљењу, треба да крене соколачка привреда?
– У правцу даљег развоја дрвне индустрије и пољопривреде. Резерве су у откупу и прерада меса и млијека и кориштење Центра за унапређење пољопривредне производње. Треба засијати знатно веће површине и опредијелити се за културе које овдје најбоље успијевају. Морало би се наћи и рјешење за покретање УНИС-ове фабрике лежаја. Приватизација је усправна оријентација, јер ће и страни капитал доћи само тамо гдје је и приватно власништво заживјело.
Како гледате на изборе у Републици Српској и Федерацији БиХ?
– Моја је жеља да све прође у миру. Не свиђа ми се што има толико партија у Републици Српској. Треба дати подршку људима који су изнијели овај рат. Чини ми се да смо на почетку рата били јединствени, а да се сада сувише дијелимо. Ипак, важно је да имамо демократску атмосферу. Само демократске партије могу да иду даље. По мом мишљењу народ треба да се ослони на Српску демократску странку, јер је та странка прва политичка организовала и сачувала народ. Не видим перспективу за лијеве партије на овим просторима. Тако размишљају и наши људи у Канади. Углавном подржавају СДС и радикале. Љевица тамо нема никакву подршку.
Како, иначе, Срби у Канади гледају на нашу ситуацију?
– Тешко им је пао губитак Српског Сарајева. Надали смо се да ће Сарајево са 9 општина остати под патронатом Уједињених нација. Нисмо ни помишљали да ће се све велике фабрике око Сарајева припасти Федерације БиХ. Али, шта је ту је. Тих 49% које нам је дао Дејтонски споразум морамо максимално да искористимо, да људи живе у миру, да се ради и производи. Нико и не помишља да би се поново могло доћи до рата, јер људи који живе у тим далеким земљама размишљају о повратку.
Састају ли се наши људи у Канади?
– Недовољно. Мислим да би требало више радити на њиховом окупљању. Као што сам рекао, они желе да се врате, али боје се за радно мјесто. Има доста људи са факултетима (правници, професори, љекари), који раде као физички радници. Тамо у струци могу да раде само инжењери електро, машинске и шумарске струке.
Како су Срби у Канади информисани о нама?
– Доста добро, али треба рећи да канадска и америчка телевизија о нама, углавном, даје лошу слику. У Торонту уторком и петком излази лист „Новине“ који уређују наши људи, а излазе и „Вијести“, лист за Америку и Канаду, и то сваким даном осим недјеље. Можемо да гледамо и програм српске телевизије преко сателита. Тај програм се доста гледа, али је скуп. Антена кошта 1.000 долара, а поред тога плаћа се и по 36 долара мјесечно. Можемо да пратимо и програм српског радија.
Тако је у септембру 1996.године размишљао о том бурном времену неизвјесности и наде човјек који је сигурно заслушан што Соколац данас има неке вриједности по којима се препознаје. Јован Беатовић био је предсједник од акције, а не функционер од фотеље. Зато је и успио да уради онолико колико је урадио.
Преминуо је у Сарајеву 10. јануара 2010.године, а сахрањен је на сарајевском гробљу „Баре“, гдје почива и његова супруга Бранислава.
