Смијех није само пријатан тренутак – он има дубоке биолошке, психолошке и социјалне корјене.
Ова „заразност“ смијеха толико је фасцинирала истраживаче да су провели деценије проучавајући зашто се смијех преноси, зашто га не можемо зауставити и како он утиче на друштвену повезаност и здравље.
Биолошки коријени
Наш мозак садржи специфичне неуроне, такозване „огледалне неуроне“, који нам омогућавају да опонашамо емоције и акције других.
Када видимо некога како се смије, наш мозак рефлексно „огледа“ ту емоцију и реагује као да смо ми сами у том емотивном стању.
Ово је еволутивна особина која помаже људима да се повежу и препознају емоције других, пише Псицхологy Тодаy, преноси Политика.
Када неко започне смијех, наш мозак одмах реагује како бисмо осјетили исту емоцију, што нам олакшава повезивање с људима и лакше разумијемо њихове реакције. Штавише, током смијеха се луче хормони среће, допамин, ендорфини и окситоцин. Допамин и ендорфини доприносе осјећају задовољства и опуштања, док окситоцин подстиче повезивање међу људима, што је разлог зашто се често осећамо присније с особама са којима дјелимо смијех. Лучење ових хормона ствара „позитивну повратну спрегу“ – што више смеха, више хормона, а што више хормона, већа је вјероватноћа да ћемо се смијати.
Смијех је много више од обичног израза забаве или весеља. Овај феномен дјелује попут друштвеног љепка који нас повезује с људима у нашој околини, чак и са потпуним странцима.
Истраживања су показала да људи осјећају веће емоционално задовољство када се смију заједно, него када се смију сами. Социолози и психолози вјерују да је овај механизам настао као начин за одржавање групне повезаности и заједничке социјалне динамике.
Ова „заразна енергија“ постаје очигледна у групама, када неко почне да се смије или показује срећу. Остали, иако можда нису у потпуности свјесни разлога за смјех, осјећају потребу да се придруже.
Чак су и студије показале да је довољно да чујемо сам звук смијеха, па да то изазове осмјех, па чак и прави смијех, код оних који су само посматрачи. Овај ефекат је толико јак да постоји и код дјеце – бебе су склоне смијању када виде друге бебе или одрасле како се смију, што је доказ да је смијех дјелимично урођена реакција.
Пример „заразности“ смијеха видимо, на примјер, у биоскопу, када се током гледања комедије, често смијемо више него када ту исту комедију гледамо код куће. Група има огроман утицај на наше емоционалне реакције, јер смо склони да се прилагодимо енергији других људи. Овај феномен је искоришћен и у продукцији телевизијских емисија, гдје је смијех публике унапред снимљен и додат као „позадина“, што аутоматски подстиче гледаоце да се смију заједно са снимљеним смијехом.
Терапија смијехом
Смијех има велики потенцијал за побољшање здравља. Због ендорфина и осталих „хормона среће“ који се ослобађају током смијеха, он доприноси смањењу стреса, побољшава циркулацију и јача имуни систем.
Постоји чак и терапија смијехом, гдје се смијех користи као терапеутски алат у борби против депресије, анксиозности и стреса. Групне сесије смијеха, познате као „клубови смијеха“, помажу људима да осјете колективну радост и смање осјећај изолације, што може значајно да допринесе емоционалном опоравку и менталном здрављу.
Када се смијех покрене у групи, може да постанеи незаустављив. Наша урођена склоност ка опонашању других, као и пријатна осјећања која произлазе из смијеха, могу да нас преплаве. Чак и када свјесно покушамо да се уздржимо, обично не успијевамо, јер наш мозак смијех аутоматски препознаје као позитивну реакцију која долази из природног дјела нас самих. Истраживачи су утврдили да смјех понекад може да постане толико заразан, да код појединаца изазове нападе смијања.
Смијех, као најизразитији примјер позитивне енергије, дјелује као „емоционална спона“ између људи, чак и између оних који се међусобно не познају.
Сљедећи пут када се затекнете у друштву гдје атмосфера постаје напета или нервозна, покушајте с малим осмјехом или смјехом — често ће то бити довољно да ослободи енергију и започне ланчану реакцију која ће позитивно утицати на све присутне.
