Припадници револуционарне омладине су сматрали католички клерикализам много опаснијим за југословенску идеју од православног. Нико Бартуловић је приметио да српски клерикализам „уколико је и постојао“ имао је уску везу између народности и религије, па није био као хрватски клерикализам који је водио Хрвате ка Бечу и Риму. Након атентата на Славка Цуваја, Лука Јукић је поручио својим пријатељима: „Чувајте се свећеника, они нас спремају под бечку команду“. Они православни омладинци који су посећивали цркве тврдили су да нису ни били спремани да буду религиозни у теолошком смислу, већ да буду одани „нашој, српској“ цркви.
Скерлић је утицао не само на атеизирање омладинског национализма, већ је омладину и окренуо ка Хрватима. Младим револуционарима није дуго требало да једни у другима препознају једнаку непомирљивост у борби против Аустроугарске, која је за омладину представљала изузетно јак кохезивни фактор. У прогањању југословенства, аустријске власти, односно полиција су у својим извештајима посебно примећивале промене које су настале у односу младих Срба и Хрвата.
О Краљевини Србији није било речи само на суђењу атентаторима на Франца Фердинанда, већ и на суђењу Луки Јукићу. Када су пропитивани о свом боравку у Србији, један од оптужених је одговорио: „Пођосмо у братску земљу“, и додао је: „Али кад аустријски Немци ходочасте у Рајх то није велеиздаја“. Омладина је препознала отпор власти према југословенству, па је и то постао предмет протеста. У Загебу у марту 1912. године, у време честих демонстрација против бана Славка Цуваја, организован је „заједнички протест против свега што је хрватско и напредно, протест против оних који окрутно забрањују пријатељство с браћом и сестрама из Србије“. По сведочењима савременика, међу револуционарном омладином уочи Сарајевског атентата није се постављало питање да ли је неко Србин, Хрват или Словенац.
Димитрије Митриновић је жалио што Срби не познају боље хрватске писце , а од тренутка када се он први пут јавио као сарадник у „Босанској вили“ знатно је порастао број прилога о хрватским писцима. Тин Ујевић је у Ријеци говорио студентима: „И у Београду смо код куће како год и у Загребу, и Србија је наша домовина како год је и Хрватска“. Зближавање омладине упркос националним разликама, у време када су готово сва удуржења, привредна или политичка, била формирана на националној основи, није представљало мали корак.
Демонстрације у Сарајеву поводом укидања сабора у Хрватској оставиле су знатног трага на учесника у сарајевском атентату, Иву Крањчевића:
„Ја лично, када сам гледао искреност и одушевљење којим су Срби напредњаци учествовали у демонстрацијама, када сам их гледао на челу колоне манифестаната 22. фебруара 1912. године, заверио сам се у себи да ћу, док има и једнога Србина који не разликује Хрватску од Србије бити Хрват који неће разликовати Србију од Хрватске. Тада сам постао Југословен и остаћу то до краја живота.“
Када је на суђењу упитан шта значи бити националиста, најмлађи међу атентаторима, Васо Чубриловић је одговорио да се националиста бори да његов народ дође на степен на коме су други народи, да културно и политички подигне народ. Идеја о изједначавању са другим народима скоро да је опште место у омладинским текстовима. Нови национализам омладине имао је изразито социјалан и демократски карактер. И сам Скерлић је приметио да је демократски карактер и социјално свестан став новог национализма, условљен пре свега економским положајем сељака у Босни и Херцеговини. За Скерлића је политика омладине била „свесна амбиција да се српски народ подигне до висине развијенијих западних народа и да као равноправан и слободан члан уђе у велику заједницу модерне цивилизације“. Учитељ Скерлић је писао:
„Наш патриотизам није онај антикварски, метафизички, и фразеолошки романтичарски национализам старијих нараштаја, но сувремено, стварно, трезвено, демократско и социјално осећање солидарности са својим народом, са широким слојевима народним, који чине темељ и суштину једне расе (…) Ми не волимо историјске фантоме но живе људе, и нама је много ближи један сељак и радник данашњега доба, но ’христољубиви владари’ и сјајна властела из средњега века.“
Програм Димитрија Митриновића је говорио о народном суверенитету: „Клуб стоји на неопозивом захтеву да се законом сантификује и оживотворе политичке доктрине радикално демократске, а пропагираће идеју суверенитета српско- хрватског народа у једној држави заснованој на слободоумним принципима.“
И овде је омладина пратила Скерлића. Они се нису окретали историјским правима, већ суверенитету који су носили „сами у себи“.
„Тај нови патриотизам није оно што се некада под патриотизмом разумевало: оно запевање над гробом славних предака, ’грактање мрачне гаврановске песме прошлости’, како би рекао Хајне ’прикивање живих на крст историје’. Ми смо без оног феудалног романтизма и не мислимо да је сва величина наше расе у средњовековним владарима и у сјајној властели са панцирима и челенкама (…) поред свега поштовања за народну прошлост ми не дајемо ни пребијене паре за ’историјска права’, и ми смо убеђени да право једнога народа на живот не почива на прашњавим пергаментима и свадбеним уговорима владарским. Наша права ми носимо сами у себи: то су гробови наших предака и колевке наше деце“.
Међу револуционарном омладином је дошло до промене у схватању сопственог идентитета у годинама уочи 1914. године. Када су омладинске организације почеле да иступају, њихова политика је била „напредњачка“, тј. залагали су се за сарадњу Срба и Хрвата.
Напредна омладина се разликовала од омладинаца коју су се залагали са вођење политике по етничким линијама. Тако је Принцип у писму Марку Маглову из априла 1912. године написао: „Како Ти је познато ми имамо двије групе: национални Срби (који се такођер називају радикалима) и напредњаци“. Разлике у српским организацијама у Сарајеву у почетку нису биле велике, о радикалима Принцип каже „међу нама није било скоро никакве разлике“. Међутим, када је питање сарадње са Хрватима дошло на ред ствари су се промениле. У истом писму Принцип је написао: „Они (радикали) су нас отпочели одмах да нападају свим могућим изразима и нарочито су нам предбацивали да нисмо Срби. Настао је међу нама дубок јаз и мржња“. Радикале је Принцип називао „опскуранти Јашини“. Писмо је Принцип завршио речима: „Српски поздрав од Гавре“. Насупрот напредњака, који су били за српско-хрватску слогу, стајали су „ексклузивисти“, радикали и старчевићанци.
Када су омладинске револуционарне групе почеле са радом, идентитет њихових чланова је био или српски или хрватски. Иако је против радикала, Принцип шаље „српски поздрав“.
Када је кренуло зближавање Срба и Хрвата, када настаје идеја „напредњаштва“, идентитети су и даље подељени. Напредни покрет је говорио о српско–хрватској слози.
Када је у Бечу 1910. године покренут часопис „Зора“, био је то „гласник српске напредне омладине“. „Зора“ је 1912. године постала „гласник хрватске и српске национално радикалне омладине“ односно „glasnik srpske i hrvatske nacionalno radikalne omladine“.
ЗБЛИЖАВАЊЕ СРБА И ХРВАТА
Иван Мештровић је на изложби у Риму излагао у павиљону Краљевине Србије. Заједнички непријатељ је играо знатну улогу у зближавању Срба и Хрвата. Излет загребачких студената у Београд организован је након обустављања устава у Хрватској, привременог затварања школа и декрета о штампи бана Славка Цуваја, за који је омладина приметила да није драстичнији само од оног на снази у царској Русији.
