Ни двије просјечне плате у Републици Српској не могу „напунити“ једну синдикалну потрошачку корпу. Уз овакву немилосрдну статистику набавка дрва за огрев и зимске одјеће и обуће представља готово немогућу мисију.
Како ће онда народ презимити зиму? Одговор на ово питање нуде све чешће рекламе за “чаробне” брзе кредите, које је лако добити, а тешко вратити.
– Наравно да такви кредити вуку људе у понор, али многи напросто немају избора. Не задужују се грађани из хира, него због крајње нужде – каже за Српскаинфо Муриса Марић, извршна директорка Удружења за заштиту потрошача “Дон” из Приједора.
Она истиче да је и претходних година пензионерима и радницима који раде за минималац било тешко прегурати зиму, али да је сада ситуација још гора.
– Већини наших суграђана није лако ни љети ни зими, погледајте само колико кошта векна хљеба од 600 грама, да не спомињемо друге прехрамбене производе. Када у таквој ситуацији треба искеширати 1.300 КМ за десет метара изрезаних и исцијепаних дрва, јасно је да су једини излаз неповољни микрокредити – каже Марићева.
Потрошачка корпа од скоро 3.000 КМ је, додаје наша саговорница, недостижна за 80 одсто породица у Српској.
– Тешко је рећи шта је, у оваквој ситуацији, највећи изазов пред надолазећу зиму. Неком је то набавка огрева, неком одјећа и обућа за дјецу која иду у школу, неком трошкови за сина или кћерку студента, а пензионерима је тешко чак и да плате лијекове – каже Муриса Марић.
Иако имамо наводно бесплатно здравство, многи лијекови се плаћају, а јавне здравствене установе често немају апарате потребне за дијагностику, па су пацијенти приморани да плаћају скупе прегледе у приватним ординацијама.
И акције, које је покренула Влада РС, нису, каже, дале резултате, какве су грађани очекивали.
– Ограничења маржи и са њима повезана незнатна снижења послужила су више за привлачење купаца, него као истинска помоћ потрошачима – каже Муриса Марић.
Ипак, напомиње она, ниједан тржни центар се није затворио, јер смо ми сиромашно, али ипак потрошачко друштво.
– И оно мало производних предузећа, које овдје имамо, отвориле су стране компаније, да би им наши радници радили за минималац од 450 евра, исте оне послове које би они у ЕУ плаћали најмање 15 евра на сат. То је огромна разлика. Истовремено, многи су производи широке потрошње, у Њемачкој рецимо, јефтинији него код нас – каже Муриса Марић.
Она закључује да је права мистерија како људи уопште преживљавају у оваквим условима.
– Вјерујем да ћемо ми послужити као модел за научна истраживања, како смо уопште пребродили кризу и транзицију, која траје већ 25 година – закључује Муриса Марић.