Београд и Сарајево још нису повезани ауто-путем, али вожња између ове две престонице посебан је доживљај, ма којим путем да крене! Шест сати прође за тили час, јер се пејзажи, природне лепоте и мирне вароши само смењују, а убедљиво најлепши пут је онај који води преко Романије.
Забележили смо неколико слика прелепог предела Републике Српске због којих би свако ко на пут ка Сарајеву крене авиону могао да зажали.
„Кањон Дрине је иза нас, испред нас је Равна Романија“, каже чувена песма „Забрањеног пушења“ која је на радију могла само да употпуни ово наше путешествије.
Први сусрет са Републиком Српском за путнике који ка Сарајеву крену преко Романије је гранични прелаз Каракај. Убрзо се уз узбудљиву вожњу уском долином коју пресеца Дрина уздижу солитери и необично високи звоници православне цркве која попут небодера пара скучени простор између реке и гора. Са друге стране је Мали Зворник. Рекло би се – све је то један град, али ипак је подељен државном границом, што и није толики проблем, будући да вам је за прелазак преко моста потребна само лична карта.
Већ следећа слика, потпуно другачија. Високо изнад нас уздиже се кула, а пред нама се указује село Дивич, стешњено на полуострву у делу тока где Дрина постаје језеро. У њему видимо прву џамију, која нас подсећа на културну, верску и етничку разноликост овог краја. Још неко време ће се смењивати слика испреплитаних православних и исламских симбола.
Први знак да се приближавамо Романији нам је месташце Милићи, мала и шармантна варош, позната по руднику. Следи Власеница и узбудљиви успон на Романију, који нам даје прелепу панораму овог већински српског насеља.
Пролазимо Игришта, где се налази ски центар, да бисмо се, потом, успели на бајковиту висораван коју ћемо гледати све до Пала!
Густе борове шуме замењују чистине с пашњацима, ретким, али лепотом и спокојом богатим имањима, необилним дрвеним кућицама и викендицама и ресторанима који живе од путника.
Овде живот тече неким својим темпом – док се казаљке лењо помаљају ми освајамо километре вожњом, обилазећи одомаћена говеда која шетају чак и путем. Без даха нас оставља призор црних коња који слободно пасу под плавим небеским сводом. Тек понека кућа, тек понеки пешак, који корача лагано и спокојно.
Током овог путовања већа насеља кроз која пролазимо су Хан Пијесак, Соколац и Мокро, а Романији припадају и Пале, као и Рогатица, коју бисмо видели да смо у Сарајево кренули преко Вишеграда.
Висораван обухвата око 1.300 квадратних километра, а највиша тачка је Велики Лупоглав са висином од 1.652 метра. Ово је крај који је у прошлости био познат по јунаштву и хајдуцима.
Овде се крије толико лепота и срдачности да се за Романију може рећи да је дефинитивно неистражен рај Републике Српске који вреди посетити и то не само у пролазу.
