Сами младобосанци, као и њихови савременици, доживљавали су себе као „нов нараштај“, који је сам сматрао да је његова основна и најзначајнија карактеристика била то што је био изузетно другачији у односу на нараштај очева.
И Јован Скерлић је осећао потребу да цитира текстове младобосанаца, конкретно Боривоја Јевтића:
„Извесно да се данас међу српском омладином осећа друкчија живост него пре неколико година. Нова омладина има јаснија схватања, више одређене жеље и остварљивије идеале.
Она их је конкретизовала, ако се тако може рећи. Осећа се корисно таласање у њеним редовима, она је одлучнија“.
Да је настала једна нова генерација приметила је и аустроугарска власт. Након преметачина у становима атентатора и након читања њихових књига и свезака констатовано је да се код ученика развила не само идеја југословенског национализма „фанатика др Јована Скерлића и његовог ученика Владимира Черине“, већ је и „израсла једна генерација која је до сржи постала непријатељ легитимне државе“. Један од чиновника земаљске владе у Сарајеву, барон Колас, приметио је да је у званичној политици постојао страх од деце – „Angst vor Kinder“. Омладина која се осетила унапред искљученом из политичког живота, није имала аверзију према новим методама. Није било неуобичајено да и дванаестогодишњаци буду саслушавани.
Сукоб генерација није био феномен карактеристичан само за Босну и Херцеговину. У више европских земаља догодило се слично буђење омладине. Омладинска књижевна и уметничка стремљења у Босни и Херцеговини била су идентична европским тежњама писаца рођених у сличном периоду. Можда је омладина свесно инсистирала на раскиду са старијим генерацијима, јер је тај раскид налазила у текстовима руских анархиста. У тексту „Записи револуционара“ објављеном у „Зори“, Кропоткин је говорио о сукобу деце и родитеља. Чернишевски је раскинуо са Херценом због његове „наивне“ наде у „реформу одозго“. Омладина је, у часописима које је читала, имала прилике да се информише о сукобу генерација у европским књижевностима. Димитрије Митриновић је критиковао уредништво Српског књижевног гласника јер у њему није било никога „ко није стар“.
Идеја о разликама између генерација је била све популарнија. Уколико се прати развој појма „идеја генерације“ у речницима, примећује се да је значење еволуирало. Половином XIX века појам је означавао однос очева и синова, да би крајем века почео да означава различитости, дихотомије и сукоб, између старије и млађе генерације. У немачком експресионизму, који је јасно утицао на Младу Босну, била је веома присутна тема сукоба очева и синова, као и тема протеста против наслеђеног света. Немачка омладина је на сав глас саопштавала да нема намеру да и даље остане у положају зависности од старије генерације, искључена из јавног живота и сведена на пасивну улогу… Омладински став био је знак незадовољства друштвеним поретком у коме су се затекли. Као што је био случај и са омладином у Немачкој, ни омладинцима у Босни и Херцеговини није недостајало разлога због којих би били незадовољни.
У поверљивом аустријском полицијском извештају из 1912. године изнета је оцена да је омладински покрет „већ еманципован од утицаја старијих“. Омладински покрет не само да је био еманципован, већ је сама омладина себе видела као контраст, као апсолутну супротност „старијем нараштају“. Међу ученицима и студентима завладало је мишљење да старије генерације нису увиделе да нове околности обесмишљавају настављање старе политике. Док је старији нараштај желео да се политика и даље води у оквирима признате верско-просветне аутономије, за омладину су такви политичари били бескичмењаци и шепртље. Недељко Чабриновић није могао да схвати како то да један Србин може да сарађује са владом. Гаврило Принцип се поверио доктору Мартину Папенхајму 1916. године у Терезину: „Наше старе генерације, већином су конзервативне, али у народу уопште жеља је за националним ослобођењем. Старије генерације нису биле мишљења да се ово и тако изведе, као што мисле младе генерације (…) старије генерације су говориле о слободи коју треба легалним путем добити од Аустрије. Ми у такву слободу не верујемо“.
Робин Оки је проницљиво истакао да је Млада Босна настала у контексту у коме је студентска омладина обликована аустроугарским империјалним пројектима на Балкану и опортунизмом старијих. Чабриновић је на суђењу истакао да су младобосанцима људи из српско–хрватске коалиције били одвратни. Лепе речи о коалицији нису имали ни далматински револуционарни омладинци. Иако су у почетку пратили рад коалиције, тај однос се потом променио. За младе револуционаре чак ни Петар Кочић није био довољно радикалан. Перо Слијепчевић је истакао да је генерација која се школовала након Анексије, за разлику од „старије генерације“, била за директну акцију и без стрпљења за политику старијих. Умереност и обазривост старијих, међу омладином је изазивала бес.
Обазривост је била довољна да се покрене глас о издаји националне ствари.
Револуционарни омладински кругови били су разочарани што већина не дели њихово мишљење, што трпи власт и не реагује. Принцип је једном приликом истакао: „Када бих Сарајево могао сабити у кутију шибица, ја бих га запалио“. Јевђевић је писао да Сарајево није било достојно своје прошлости. Град који је „вековима ребелирао“ против османске власти преко својих племића, није издржао аустријску политику „бича и зобнице“. Исто расположење владало је међу револуционарном омладином изван Босне и Херцеговине.
Владимир Черина је мислио да од осамдесет хиљада становника Загреба, педесет хиљада треба одвести у кланицу, пет хиљада да однесе Сава и још пет да се удави у снажним поплавама. Преосталих двадесет хиљада би требало ставити у неку врсту моралне и националне чистионице. „Загребчани, та мртва маса без икаквог осећаја за народну ствар и неспособна за било какву акцију“.
Димитрије Митриновић није био једини који је стекао утисак да су старије генерације конзервативне, инертне, навикнуте на покорност и да управо због тога ослобођење треба очекивати од омладине. Владимир Черина је истакао да треба пресећи сваку везу између политичких странака и младих. У периоду пре него што је на политичку сцену наступила нова генерација револуционарне омладине, млади студенти су као политички актер постојали само у форми страначког подмлатка, а омладина је сада постајала противник свих странака. Омладина није могла да опрости однос странака према атентаторима. Када је Славко Цувај преживео атентат Луке Јукића, представници хрватско-српске коалиције су послали телеграм са честиткама Цувају. Када је Богдан Жерајић покушао да убије генерала Варешанина, Војислав Шола је у сабору изјавио да је у питању један „индивидуум, свакако у абнормалном стању“. И Скерлић је био против револуционарног насиља, веровао је да социјалистичка доктрина учи да треба обарати установе, а не људе. Али како је приметио Милорад Екмечић према хуку младих змајеубица, како је младобосанце описао Екмечић, „Скерлић је звучао као превремено остарели учо“, који је делио савете, али не може да смири своје несташне ученике.
Сукоб очева и деце је готово опште место у мемоарима младобосанаца. Нису могли да разумеју како је то старија генерација прихватала политику Аустроугарске. Приметили су да након Анексије није било много оставки у државној служби. Једине оставке су поднели Вукан Круљ и Јевто Дедијер, а то „беше једини гест слободне личности у целој Анексионој кризи“.
НЕПОКОРНИ ПРЕМА БЕЧУ
Уочи атентата отац Недељка Чабриновића се жестоко посвађао са сином, јер је на кући окачио царску заставу, коју је син по сваку цену желео да скине. Зато не чуди да је за Чабриновића легитимна мета био не само престолонаследник већ и „саборски мамелуци“, они становници Босне и Херцеговине који су били покорни према власти Беча. Владимир Гаћиновић је упечатљиво описао елите Босне и Херцеговине: „У дубинама немоћни и млаки, васпитавани под режимима који гуше и обарају, без душе за жртву и позива за дело, они у нашем друштву дижу владу компромиса, уступака, тактичких провлачења која долазе после великих националних падова“.
