На данашњи дан, 12. октобра, 1865. године рођен је српски географ Јован Цвијић, оснивач антропогеографије и геоморфологије и Географског друштва у Београду.
Прилика да се подсјетимо текста недавно преиминулог нашег сарадника и пријатеља Војислава Буда Гледића.
Јован Цвијић (1865–1927) један је од најзначајнијих и најпознатијих српских научника који је изузетно цијењен и у свијету. Он је утемељивач научне географије и других сродних наука на Београдском универзитету. Основао је и посебну школу, познату по имену Цвијићева школа, која је одиграла значајну улогу у прикупљању, обради, систематизацији и презентацији многих веома значајних истраживања о разноврсним појавама и процесима на ширем подручју Балканског полуострва.
Овај свестрани научник и истраживач се са подједнаким залагањем и успјехом бавио готово свим областима географија, али је највеће резултате постигао на пољу геоморфологије, етнологије, етнопсихологије, антропогеографије, лимнологије и другим сродним областима, посебно у оним које се односе на детаљније изучавање наших крајева, односно подручја насељеног Јужним Словенима, као и цијелог Балканског полуострва. Током својих готово четири деценије (тачније, 38 година) дугих теренских испитивања, по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, овај науморни путник и испитивач је највећу пажњу поклањао свестраним и детаљним истраживањима крастолошких, геоморфолошких, геотектонских и лимнолошких појава и особености.
На својим путовањима се веома добро упознао и са људима који су живјели у специфичним заједницама и у насељима која су имала низ својеврсних особености. О томе се до тада није много водило рачуна у европској науци нити су вршена нека озбиљнија и свестранија испитивања. То је Цвијић брзо проницљиво закључио, крајем 19. и на почетку 20. вијека, односно у вријеме када је такав начин живота још увијек био веома изражен. Увидио је да ће брза индустријализација и промјене начина живота утицати и на људе и начин организације њиховог живота и изградњу насеља, кућа и помоћних објеката.
Стога је упоредо са полазним, уобичајеним географским, геолошким, односно геоморфолошким и сличним проучавањима, отпочео и да истражује и биљежи и људске заједнице, њихов начин живота и изградње насеља и разних објеката. И у оквиру тог домена свога пионирског рада, Цвијић је постигао изванредна достигнућа од трајног научног, историјског и културног значаја.
Цвијић је био, прије свега, српски научник посвећен проучавању питања, појава и феномена из домена географије и њој блиских дисциплина, али је својим драгоцјеним, темељним, свестраним, дуготрајним и плодотворним радом дао допринос и свјетској науци. Заправо, цио свој живот (који је трајао релативно кратко, свега 62 године) посветио је непосредним, теренским испитивањима и сваке године је, у зрелом добу живота, по неколiко мјесеци проводио на путовањима и директним истраживањима.
Далеко од градске вреве, по пустим и тешко приступним планинским и другим врлетима, у омањем друштву својих сарадника или пратилаца, овај неуморни истраживач је по више пута испитивао сваки кутак Србије, Босне, Херцеговине, Македоније, Црне Горе и других подручја. Проучавао је, такође, и друге географске области у циљу стицања непосредних и поузданих сазнања о свим битним чињеницама које се односе на физичке особености одговарајућег подручја.
Испитивања у оквиру проучавања народâ и етничих група
Уочавао је и помно посматрао, испитивао, анализирао, тумачио и биљежио специфичне социолошке појединости везане за географске и друге локалне услове живота. Тако је своја истраживања проширио са физичко-географских на антропогеографска, етнографска и етнолошка проучавања. Њима је, још на самом почетку своје научне дјелатности, у свој систем наука прикључио психологију и етнопсихологију. Та своја испитивања је обављао у оквиру проучавања народâ и етничих група, проучавао је њихову рапрострањеност и особености, аутентичну културу и степен просвећености, њихов ниво привредног и историјског развоја; детаљно је, такође, истраживао типове и карактеристике насеља, изглед кућа и начина живота становника на разним подручјима Балканског полуострва. На тај начин је прикупио, обрадио и протумачио огромну материјалну и духовну грађу од трајног научног и историјског значаја.
Као велики истраживач увидио је да се само на лицу мјеста, на терену, могу установити и утврдити познате али и пронаћи непознате особености које се односе на одговарајућу конфигурацију земљишта. То је увијек за њега представљало златно и незамјенљиво правило које је уосталом важило и за сваког научника, који се бавио географским, социолошким и етнолошким истраживањима, било да се она односе на физичке особености земљишта или, пак, на карактеристичне појаве својствене одређеној друштвеној заједници. Увидио је да треба детаљно и свестрано испитати све народне (етничке) заједнице које се налазе на Балканском полуострву, посебно у регионима које настањују Јужни Словени.
Управо је стога предузимао веома опсежна и минуциозна демографска проучавања која се односе на овај дио Европе, тим прије што прије његовог рада на том пољу није било тако свестраних, подробних и темељних испитивања. Његов рад је од капиталног значаја јер је сакупио не само огроман материјал и изузетно га зналачки повезао, обрадио и објаснио, него је и мноштво својих ученика, сарадника и настављача упутио да наставе то његово научно дјело.
Јован Цвијић је рођен у Лозници од мајке Марије и оца Тодора. Његов отац се годинама бавио трговином и био на гласу као угледни и дјелатни домаћин, али су касније у том послу наишле тешкоће које су веома лоше утицале на његово пословање и материјално стање.
У Лозници је Јован провео рано дјетињство, завршио основну школу и прва два разреда гимназије. Школовање гимназије наставља у Шапцу, до четвртог разреда, а више разреде продужује у Београду. Потом наставља студије на Математичко-природњачком одсјеку Велике школе у Београду, од 1884. до 1888. године. Увијек је био најбољи ученик и студент. Послије завршетка студија годину дана је радио као предавач у Другој (мушкој) београдској гимназији, а затим одлази у Беч на усавршавање. На Бечком универзитету провео је четири године (1889-1893) и ту слушао предавања, упражњавао вјежбе и обављао теренска проучавања са познатим и признатим професорима, и то: професором географије Албрехтом Пенком, професором геологије и истакнутим мислиоцем Едуардом Сасом и професором метеорологије и климатологије Јулијусом Ханом.
Након стицања доктората из области проблематике карста, Цвијић се враћа у Београд, гдје је, у марту 1893. године, постављен за редовног професора физичке географије и етнологије на Великој школи. Већ наредне, 1894. године, Цвијић оснива Географски завод у коме обавља не само наставу него и истраживачки рад. Два пута је био биран за ректора Универзитета у Београду (који је основан 1905. године). Први пут је обављао ову значајну функцију за школску 1906/07. годину, а други пут 1919. године.
За то вријеме ангажовао се на побољшавању услова рада на Универзитету и постигао значајне успјехе. У Првом свјетском рату је, након окупације његове домовине, отишао у Швајцарску, гдје се активно бавио не само сређивањем својих радова, него и помагањем борбе за ослобођење Србије и других држава. Из Швајцарске је прешао у Француску гдје је, по позиву, држао предавања на париској Сорбони о Балканском полуострву. У Паризу је, такође, 1918. године објавио и велико дјело посвећено географским и другим питањима Балканског полуострва. Послије рата се вратио у земљу (августа 1919) и одмах преузео обавезе као наставник на Београдском универзитету.
Цвијић је још 1910. године, при географском заводу Универзитета, основао Српско географско друштво, у коме је био стални предсједник, а које је од 1912. године редовно издавало (изузев за вријеме ратова) свој Годишњак. Овај велики научник и неуморни путник је 1895. године изабран за дописног, а 1899. године за редовног члана Српске краљевске академије. Године 1921, постао је предсједник те највеће научне установе у Србији и на тој дужности остао до краја живота (1927). Био је члан многобројних и најпознатијих иностраних научних друштава и установа, а добио је и низ најзначајнијих признања и одликовања за свој плодотворан научни рад. На Париској конференцији мира у Версају, послије Првог свјетског рата, био је предсједник територијалне комисије. Након успјешно завршеног рата наименован је за предсједника комисије за корушки плебисцит (када је одлучивано питање прикључења корушких Словенаца новоформираној држави Јужних Словена).
Још као средњошколац, као гимназијалац у Шапцу и Београду, Цвијић је почео да предузима екскурзије на којима је непосредно упознавао флору и фауну своје ближе и дање околине.
Као студент Велике школе наставља да врши многобројна, детаљна и веома значајна путованња по разним подручјима не само Србије, већ и других области на Балканском полуострву, а касније и по централној и јужној Европи и Малој Азији. Као студент Универзитета у Бечу упознао је значај и методе непосредних проучавања на терену што је касније, током својих вишедеценијских истраживања, умногоме употпунио и проширио. На основу тих многобројних проучавања дао је низ посебно значајних научних радова од трајне вриједности. Нарочито, ипак, треба издвојити његову студију, односно докторску дисертацију, под насловом Das Karstphänomen. Versuch einer morphologischen monographie, коју је најпре објавио у Бечу 1893, а потом и на српском језику под насловом Феномен карста – Једна морфолошка студија, 1895. године.
Конституисање модерне географије
Управо када је почело конституисање модерне географије са новим проучавањима и стварањем нових путева и појединих дисциплина, јавио се и Цвијић са својим истраживачким радом. У Бечу је оформљена модерна географија и многе њене граничне области, тако да је Цвијић имао прилику да се упозна са тим новим духом науке. Он га је прихватио и читавог свог живота, током многих деценија рада и проучавања, досљедно га и консеквентно примјењивао. Поред темељних, он је зналачки и консеквентно примјењивао и многе додирне науке, као што су геологија, метеорологија, климатологија, минералогија и др. Све те области и њихове методе рада и достигнућа Цвијић су омогућили да прошири поље свога дјеловања и да постиже све значајније и плодотворније успјехе и достигнућа. Тиме он постаје истакнути протагонист нове географије и других додирних области, чиме уједно стиче и свјетски признато име.
Цвијић је читав свој научноистраживачки рад, а он је заиста био веома темељан, дуготрајан и упоран, посветио проучавању многобројних и разноврсних особености и специфичности физичког земљишта које се односе на Балканско полуострву, као и на многобојна и значајна питања становника који су живјели на том подручју Европе. У својим истраживањима посебну пажњу и упорност је показивао када је била у питању његова отаџбина, Србија, коју је више пута веома подробно испитао у свим областима и затим успио да је прикаже свјетској научној и стручној јавниости која, међутим, до тада није била довољно поуздано упозната са тим дјелом Старог континента. Треба, наиме, знати да је то подручје, прије него што га је Цвијић почео систематски испитивати, било некако по страни систематских проучавања обављаних у Европи од стране тадашњих најеминентнијих научника из разних области.
Истина, било је и раније одређених испитивања, али су она била спорадична, несистематска, а често непотпуна, непоуздана, а покаткада и необјективна. Стога је то подручје представљало заиста велику област за једног амбициозног, интелигентног, стрпљивог и минуциозног испитивача који је имао довољно воље, енергије и упорности да га испита на један изванредно подробан и цјеловит начин. Цвијић је стално ширио подручје свога рада, током дуготрајног научног истраживања, и увијек налазио нове чињенице и феномене које је успјевао да обједини и протумачи на један веома конзистентан и сувисли начин, дајући увијек нове, поуздане и засноване теоријске закључке. Све до 1896. године, што значи до тридесете године свога живота, овај научник се ограничавао на проучавање крашких феномена и појава у источној и западној Србији, као и у динарском појасу западног Балкана.