Од почетка века до избијања Великог рата догодио се велики број промена које су утицале на ситуацију у Босни и Херцеговини. Умро је Бењамин Калај, а у Србији је дошло до смене династија. У Хрватској је настајала Српско-хрватска коалиција и развијала се политика „новог курса“. Царински рат избио је 1906. године, и изазвао је јако осећање неправде код Срба у Босни и Херцеговини.
Дотадашња политика српских представника у Босни и Херцеговини, која је покушавала да петицијама код цара и сарадњом са властима избори што бољи положај за Србе, показала се као неуспешна. Незадовољство са аустроугарским властима је међу Србима било толико да је аустријским управницима Босне и Херцеговине било тешко да уопште пронађу угледније Србе који би са њима и на најнижем нивоу сарађивали.
Сећања младобосанаца јасно указују на годину када је омладина кренула на пут без повратка, на пут сукоба са Аустроугарском. Била је то година Анексије, која у испосвестима свих оних омладинаца који су преживели Велики рат заузима важно место, као година када је почела промена. Као година када је схваћено да је помирљива политика њихових очева била промашај. Рат Аустроугарске и Србије већ тада је разматран као сасвим могућ.
Омладина је и раније почела да прати дешавања на читавом Словенском југу. Пратила се и ратна опасност из пролећа 1909. године, али и Велеиздајнички и Фридјунгов процес.
Кључне године за разумевање Младе Босне, године које нуде контекст за објашњење младобосанских политичких идеја, јесу године између 1908. и 1913. године. Након Жерајићевог атентата 1910. године у Сарајеву, на хабзбуршке званичнике пуцано је у 1912. у Загребу, што је у Босни и Херцеговини са пажњом праћено. У пролеће 1912. године сарајевски омладинци, укључујући Принципа, организовали су прве велике демонстрације.
Омладинци у Босни и Херцеговини су са пажњом пратили положај других области у којима су живели Словени у Двојној монархији. Вести које су стизале из Јужне Угарске и Хрватске нису биле охрабрујуће. У години избијања балканског рата у Хрватској је укинут устав и уведена је комесарска власт, а Србима су у Јужној Угарској укинуте привилегије које су уживали још од времена Велике сеобе.
Уколико је 1908. година представљала почетак промене омладинске политике, године балканских ратова су представљале период отворених сукоба. Углед Краљевине Србије је након балканских ратова био изузетан, а са тим угледом расла је и привлачност југословенске идеје и број њених присталица у Босни и Херцеговини. Вера да је „ослобођење и уједињење“ близу заузимала је све јаче место у свести незадовољних поданика Франца Јозефа. Међутим, раст угледа Србије значио је заоштравање политике Двојне монархије, не само према Србији, већ и према Србима у Босни и Херцеговини. Док су у време Велеиздајничког и Фридјунговог процеса младобосанци примећивали неправду коју спроводи сама држава, у време балканских ратова они је нису више само примећивали већ су је осећали на својој кожи. Почело се са хапшењима омладине и судским процесима.
Врхунац су биле Поћорекове „изнимне мере“ из 1913. године када је у Босни и Херцеговини уведен посебан војни правилник за Србе и њихова удружења. Бурна политичка свакодневица обликовала је младе људе који су у књигама почели да откривају неке нове начине борбе за своја права. Настајала је нова генерација.
Сведочење о сарајевским гимназијалцима који не желе да клекну и да се помоле за владарски дом Аустрије, изузетно је вредно. На примеру једног догађаја, који је од заборава спашен само захваљујући присуству чиновника из Беча на кога је акт ђака оставио јак утисак, показује се сва енергија нове генерације, која је, упркос строгим дисциплинским правилима и упркос сопственим родитељима који су клечали, одлучила да стоји. Молитве за Хабзбурге су посебно тешко падале омладини. Димитрије Митриновић је у Мостару од првих школских дана био приморан да се моли за Франца Јозефа. Још као основац он се трудио да не додирује под са оба колена јер је веровао да тако молитва неће имати ефекта.
Желимо да поставимо хипотезу да је Младу Босну најбоље посматрати као нову генерацију.
Међутим, постаља се питање шта тачно значи генерација. Највећу помоћ нам може пружити есеј Карла Мајнхајма Проблем генерација. Како је Мајнхајм приметио чињеница да су неки људи рођени у исто време сама по себи не доводи до стварања истоветних ставова међу припадницима те генерације. Он указује да чак и када говоримо о „духу епохе“ морамо прихватити да Zeitgeist, менталитет неког периода у датом времену, никада не прожима читаво друштво.
Прва генерација сељачких синова школовала се у време великих промена. Аустроугарска политика је након Анексије била све агресивнија, притисак на становништво је био све већи, југословенска идеја је све више узимала маха, а након Куманова углед суседне Краљевине Србије незадрживо је растао. Ови процеси који су текли паралелно, све већи притисак Аустроугарске на становништво и настанак идеје Пијемонта, престављају оно што је Мајнхајм назвао локацијом генерације. Локацију Мајнхајм дефинише и као класну позицију коју одређени појединци имају у економској структури и структури моћи датог друштва као свој „усуд“.
ОМЛАДИНА је имала прилике да доживи исте догађаје који су обликовали њихове ставове. Младобосанци су заједно искусили све недостатке „привилегованог“ положаја Јужних Словена у Аустроугарској. Мајнхајм тврди да уколико желимо да говоримо о генерацији као реалности, као нечему значајнијем од групе појединаца рођених у исто време, неопходно је да постоји заједничко језгро. Мајнхајм то језгро описује као „учешће у заједничкој судбини“. Генерација као реалност подразумева конкретну везу између чланова генерације због њихове изложености истим друштвеним и интелектуалним симптомима. Заједничка судбина за Младу Босну били су Анексија, Балкански ратови и карактер аустроугарске управе у Босни и Херцеговини. Сељачко порекло je представљало додатни кохезивни фактор.
Млада Босна је према бројним карактеристикама део много ширег процеса, тј. особине Младе Босне јасно осликавају општу промену духовне климе у Европи на прелазу векова. У исто време када и Млада Хрватска, Млада Белгија, Млада Турска и Млада Пољска, појављује се и омладина позната под именом Млада Босна. У самој Аустрији, нова генерација књижевника носи име Млади Беч. Њихово удаљавање од рационализма старијих генерација, било је у складу са дешавањима у Европи где Декартово дело Расправа о методи, симбол рационализма, за нову ирационалну и мистицизму наклоњену омладину, постаје омиљени пример погрешног размишљања, продукт времена које више не постоји. Упркос важним сличностима са блиским покретима широм Европе, Млада Босна садржи нешто специфично, што је последица јединствене комбинације поднебља, стања и дешавања карактеристичних само за Босну и Херцеговину. Унутар исте реалне генерације, омладине рођене у периоду између 1887. године, када је рођен Димитрије Митриновић, и 1897. године када је рођен Васо Чубриловић, формирала се посебна генерацијска јединица, специфична, јединствена, која је на свој начин тумачила животно искуство и проналазила своје одговоре.
ОДВОЈЕНИ ПОЈЕДИНЦИ
Идеја генерације делује као добро објашњење за Младу Босну јер Млада Босна никада није постојала као организација. Генерација, за разлику од конкретне групе, може постојати чак и уколико њени чланови немају сазнање једни о другима. Значај формативних принципа је управо у томе што везују међусобно одвојене појединце који уопште не морају да доспеју у лични контакт. Неки атентатори на Франца Фердинанда по први пут ће се упознати тек након хапшења, у затвору.
