Јуче је, изненада, након краће болести, у 75. години овоземаљски живот напустио Момир Јанковић. Био је успјешан у области неуропсихијатрије, али и некада цијењено име у атлетском спорту бивше Југославије.Сахрањен је данас на породичном гробљу у Талинама.
Причу о Момиру Јанковићу, која је пред вама, поштовани читаоци, прије 24 године, написао је Велемир Елез.
Ни најбољи познаваоци спортских прилика у Сокоцу не знају шта је у спортској каријери урадио Момир Јанковић, специјалиста неуропсихијатар. Тих, ненаметљив, живи са својим спортским успоменама.
Све је почело на соколачким пољанама шездесетих година 20. вијека, у вријеме када је „рођена“ најславнија генерација романијских атлетичара. Момиру је скијање било прва спортска љубав, као и већем броју младих Сокочана . Из тог времена издваја прво мјесто међу пионирима у БиХ. О томе су писале сарајевске Вечерње новине у рубрици „Таленти о којима се мало зна“. Ни данас му тај новински чланак не излази из спортских сјећања.
У вријеме ненадмашног заљубљеника у краљицу спортова – Раша Милошевића, скоро сви гимназијалци су се бавили атлетиком, претежно трчањем. И Момир се опробао у тој древној дисциплини. Постао је првак БиХ у конкуренцији млађих јуниора, а његов брат Миле био је први међу старијим јуниорима.
Молио је стари атлетски вук – тренер Милошевић, млађаног гимназијалца да се активније посвети трчању, али су га мамиле дисциплине у којима је до изражаја долазила техника – гипкост, скочност и експлозивност. Тако се нашао међу бацачима копља, заволио витешку дисциплину и са њом друговао годинама. И хици Неђа Ђуровића, са којим се окумио, допринијели су да се Момир окрене копљу.
У гимназијским данима издваја се 1968.година. Мале олимпијске игре и стадион „Кошево“. Публика је остала без даха када је млади Романијац бацио копље 58 метара. Био је то рекорд ове спортске манифестације. Част да, у име такмичара, затвори ово састајање младости припала је соколачком гимназијалцу.
Путеви из соколачке гимназије Момира воде у велике школе, у Београд, на студије медицине. Нова средина, озбиљна и тешка школа, успорили су његов спортски развој, али се није гасила жеђ за дометима у спорту. Постао је члан великог клуба – Црвене звезде, који је у тим временима жарио и палио на просторима бивше Југославије. Почео је да учи од познатог тренера Аце Миленковића, али школа није дозвољавала да се озбиљније бави атлетиком. Ипак, без редовних тренинга, копље на „Маракани“ лети 61 метар.
Када је успјешно пребродио најтеже испите, отворио се простор да вријеме чешће проводи на атлетским теренима, у друштву асова : Стекића, Писића, Милића, Јоцовића, Иванчића, Јегдића…
Када прелистава спортске успомене и фотографије, Момир се често сјећа 1974. године и финалног такмичења Југославије у купу. Хитац за сјећање – 68.80 метара. Стао је уз раме познатих и старијих копљаша: Ђуровића, Бодуљака, Вукмировића и Приморца. Исте године, већ печени „звездаш“, на појединачном првенству Југославије заузео је пето мјесто. Само осам центиметара дијелило га је од 70 метара.
У дресу „Звезде“ је учествовао на пет клупских европских шампионата. Лијеж, Париз, Лондон, Мадрид и Лисабон, нешто је што сија посебном снагом у Момировим сјећањима на спортске дане. У Лондону је био осми и својој „Звезди“ донио драгоцјене бодове, више од чувеног Марчете, у кога су полагане велике наде.
У ниски спортских бисера, на почасно мјесто смјештена је и 1977. година, када је у Цељу, на Судентском првенству Југославије, Момир постао вице првак Југославије, хитнувши копље 65 метара. Био је стигао до самог прага репрезентације Југославије 1979. године, али му повреда није дозволила да отпутује на Медитеранске игре у дресу са државним грбом.
Каријеру копљаша завршава 1985. године, учешћем у Купу Београда. Био је то крај Момирове спортске каријере у Црвеној звезди. Пуних 16 година радовао се и туговао са својим клупским друговима у великој „црвено-белој“ атлетској породици. Учио је, полагао испите, али, како каже, више времена провео је на „Звездиним“ теренима него над књигом. Често је знао, у паузи до новог тренинга, заспати на клупи поред атлетске стазе.
Опробао се и у спортској медицини. Мијењао је чувеног Станоја Станојевића.
Из великог града вратио се у свој завичај, гдје није могао замислити живот без спортских активности. Укључио је у Одбојкашки клуб Гласинац и играо четири године у Републичкој лиги тадашње БиХ. Рекреативно се бавио скијањем. И на крају пете деценије живота, на скијама био је бољи од далеко млађих од себе.