Користећи подршку Немачког царства и слабост царске Русије која се опорављала од пораза на Далеком истоку, Аустроугарска је, кршећи неколико међународних уговора, у октобру 1908. године анектирала Босну и Херцеговину.
Појам национализам у Српском књижевног гласнику, посебно у Скерлићевим текстовима, све до 1908. године коришћен је као синоним за шовинизам, док су патриотизам и родољубље коришћени за обележавање позитивних осећања. Након Анексије ситуација се променила, национализам је изгубио негативну конотацију. Терминолошка промена упечатљиво симболише потрес који се догодио. Након Царинског рата који је и сам подстакао осећања неправде и изазвао нерасположење према Монархији, Анексија Босне и Херцеговине у потпуности је запалила духове. Након Анексије српско становништво са обе стране Дрине поставило је питање када ће уследити напад и на саму Србију. Њихове претпоставке нису биле далеко од истине. Војна и дипломатска елита Хабзбуршке монархије још од краја 1907. године ту опцију озбиљно је разматрала.
За српско становништво у Босни и Херцеговини још већи утисак оставили су Велеиздајнички и Фридјунгов процес. Загребачко суђење представљало је очигледно кршење свих принципа цивилизоване државе. Истовремено, Беч је настојао да искористи историчара Фридјунга, који је могући рат против Србије требало да оправда својим чланцима. Није било тешко доказати да се ради о фалсификатима, а захваљујући ангажовању Томаша Масарика дискредитовање Аустроугарске је добило и међународну димензију… Анексија је оставила видљивог трага и на омладину, након ње „младим нараштајима Словенског Југа од тога времена је потпуна јасна `мисија` Хабзбуршке империје…`“.
Омладинске организације које су постојале до Анексије, претежно су биле литерарног карактера, да би убрзо потом почеле попримати политичке и револуционарне особине.
Међу омладинцима су се први пут јавили и тзв. „путници“, млади људи који су напустили универзитетске студије како би у народу вршили револуционарну пропаганду. Након Анексије нагло је порастао број школских удружења. Ратко Парежанин сведочи да су након Анексије и остали школски центри у Босни и Херцеговини добили друштва слична онима из Мостарске гимназије. Боривоје Јевтић је забележио: „Анексија, 1908, представља једно разграничење: ту се ломе два доба и два нараштаја и полагано формише уверење да ни чаршијско србовање, ни тзв. ситни рад неће довести крајњем циљу (…) широки просветитељски рад сада више није себи сврха; у њега се уноси у крупним дозама револуционарног национализма: то је све Анексија научила“.
Расположење омладине у Босни и Херцеговини било је слично је расположењима у Београду, о чему је упечатљиво сведочење оставила београдска гимназијалка Паулина Лебл Албала, која ће убрзо потом упознати Владимира Гаћиновића на предавањима Јована Скерлића: „Из свега тога ми матуранти били смо прожети једном свешћу: да смо ми носиоци идеологије слободе, да ми имамо да изведемо једно значајно дело. Кад ће то бити, где и како, то нисмо јасно знали. Али смо сматрали да је неминовно, и осећали смо међу собом тесну повезаност, солидарност, устремљеност свих нас ка једном циљу. Да је неко од нас казао како има и других циљева и идеала за које се ваља залагати и борити, ми бисмо се с револтом окренули од њега. Ми смо били свесни да је нашем нараштају пала у део част и дужност да буде извршилац Косовског аманета“.
Анексија је донела и огромну горчину студентском активизму. У време Анексије стихови младих песника су далеко мрачнији него доцније. Mноге песме су изражавале осећање изгубљености, немоћи и безизлазности. „Срамота Анексије је пекла дечје душе“, по зидовима и клупама исписивани су покличи против Аустрије. „Осећали смо се понижени. Тих дана ишли смо из школе само у групама. Изгледало нам је да смо тако у групама јачи, страшнији. Треба ма на који начин показати знаке отпора“. Анексија је учинила да омладина постепено почне да преиспитује однос према легалним начинима борбе. Увидели су да и сама аустријска држава „која тобоже толико пази на законитост“ користи фалсификована документа. Појединци су отпор показали и на конретан начин. У време када се очекивало да ће Аустроугарска напасти Краљевину Србију Владимир Гаћиновић је побегао у Београд, са намером да се придружи добровољцима. Гаћиновић је потом са Богданом Жерајићем отишао у Врање на комитски курс, где су заједно остали све до краја Анексионе кризе.
Успех Краљевине Србије у Балканским ратовима оставио је изузетан утисак на Јужне Словене у Аустроугарској. Углед Краљевине Србије је изузетно порастао, а идеја југословенства је добила ветар у леђа. Већ на почетку рата, након вести о српским успесима, омладина је запала у делиријум. Чим је почео Балкански рат, Црногорци, који су пролазили кроз Задар, Сплит и Дубровник како би се придружили црногорској војсци, доживели су овације. Победе српске војске, које је омладина доживела као величанствене, постале су одлично средство агитације. Слом Аустрије, оно што је пре Балканских ратова старијој генерацији, па и омладини, деловало као утопија,сада је постало сасвим извесно…
Стварала се изузетно повољна атмосфера за развој опозиционих ставова. Ученице су у својим шеширима носиле врпце на којима су златним словима била исписана имена ослобођених градова. „А та имена су за два, три дана застаривала јер су долазила нова “.
Препричавали су се јуначни подвизи и „све је задахнуло омладину духом победе и дубоким уверењем да су потребне само жртве па да се постигне победа“. Неки омладинци, попут Пера Слијепчевића и Владимира Гаћиновића, нису хтели да вести дочекују у Босни, већ су у рат ступили као добровољци. Заједно су се борили код Скадра.
На све стране се могло чути „за Косово Куманово“. Након Куманова Оскар Тартаља и Тин Ујевић су послали телеграм Николи Пашићу: „клањају се осветницима Косова и створитељима Југославије“. Владимир Черина је ослобађање Старе Србије видео као ослобађање Хрватске. Тин Ујевић је тада писао у Босанској вили, коју је већ тада у највећој мери обликовао Димитрије Митриновић: „Погодио је десетерачки пророк, јер су овога октобра на светло ослободилачког сунца синули мачеви, за које се мислило да су одавно зарђали (…) И као никада, ми се у овим данима овенчаним ловором славља сећамо и Марка и Милоша и Страхиње и Југовића, свих витезова и свих мученика, које је опевала песма… Будимо захвални нашим слепцима гусларима ако смо прогледали.“.
Није било потребно много па да демонстрације у корист Србије прерасту у демонстрације против Аустроугарске. „Свима је јасно да је дан обрачуна близу и да након Турске долази Аустроугарска на ред“. „У тим демонстрацијама отворено се кличе Србији: живела Србија, доле Аустрија!“. На своје капе ученици су стављали натписе Карађорђе, Путник, Куманово и Бели орао. Југословенски национализам се све више ширио, а омладина је правила планове како поступати у случају рата Аустроугарске и Србије. Недељко Чабриновић је на суђењу кратко објаснио порекло сопственог национализма: „постао сам националиста услед Балканских догађаја и литературе Јована Скерлића“.
Аустроугарске власти су итекако биле свесне дешавања на југу Монархије. Јужнословенско питање је и пре Балканских ратова посматрано као потенцијални извор нестабилности. У листу Die Zeit 1903. објављен је на првој страни тест насловљен „Јужнословенско питање“.
Тада је закључено да уколико Јужни Словени почну да делају под ујењињеним вођством, то може бити много опасније за Двојну монархији него што је чешко питање икада било.
Исход Балканских ратова изнео је јужнословенско питање у први план.
ПРОПАСТ АУСТРИЈЕ
У којој мери су Балкански ратови постали мобилишуће средство за Србе и Хрвате у Двојној монархији, био је свестан и Александар фон Хојос, тада шеф кабинета Министарства спољних послова. Забележио је: „Није се само у Србији, већ у свим аустроугарским подручјима који су насељавали Јужни Словени уврежило мишљење да је пропаст Аустрије близу и да се Југославија може створити само из Београда уз помоћ српске војске и њених савезника“.
