Улетели су у муслиманску заседу. Био је 13.05.1992. кад су их опколили.
Погодио га је дум дум метак у ногу.
Двојицу су заробили и одвели у силос у Тарчину. Њега су оставили да умире полако.
Драган Томаш је умирао дуго.
Драган Томаш је видео великог вука који му се приближавао. Био је то прастари хроми вук којем су одавно почели да испадају зуби. Онај из митова старих Словена. Могао је само да лапће крв која му је из ноге истицала.
Трпео је страшне болове.Болела га је кост разнесена метком.
Надао се да ће му вук прекратити муке. Али није.
Два пута је тог пролећа 1992 . године возио жене и децу за Бачки Брестовац.
Могао је да остане али није остао.
Дизао је народ на буну.Где да остане на безбедном?
Метак је поломио кост у горњем делу леве ноге, изнад колена.
Из ноге разнете метаком истицала му је крв и живот.
Између живота и смрти он је изабрао смрт.
Није морао да се врати у Тарчин. Могао је да остане у Бачком Брестовцу.
„Не могу, ја сам делио оружје људима. Шта ће они мислити о мени.“
И вратио се. Он је био председник подружнице СДС за Тарчин и делио оружје Србима. Док је умирао, док је чекао да искрвари, Драган ни слутити није могао шта ће се дешавати са онима што су их заробили.
Само му се одједном приспавало. И нога је престала да га боли. Последње што је видео био је Хроми Вук, бог старих Словена. Смртица, како је Даринка Јеврић, велика српска песникиња са Косова тепала смрти, дошла је тихо. А Драган Томаш у књигу Марка Миљанова.
Ђорђе Шувајло је био роб у злогасном муслиманском логору у Тарчину.
Ту је провео хиљаду и четиристотине дана.После потписивања дејтонског споразума ослободили су их и свима дали визе и карте за Аустралију.Да не би могили да сведоче. Шувајло је написао најпотреснију књигу логорашку на српском језику. Кад је дошао владика Амфилохије у Аустралију дао му је рукопис.Владика је књизи дао име „Српски Аушвиц“ и објавио у „Светигори“. Није ми данима било добро кад сам је читао. Нажалост, о тој књизи никад нико реда није написао, иако би требала да уђе у обавезну лектиру за српске дечаке.
У пет ујутру иза сна често зовем Аустралију и Ђорђа.Временска разлика је десет сати тако да је то код њих пристојно време.
Јуче, у освит дана док шетам поред Саве, зовем Ђорђа.
„Често сам у логору завидио Драгану!“
Одавно се нико не сећа Драгана Томаша.Као ни многих других.
Никад не прођем поред цркве „Соколице“ на Романији а да не свратим. Нема у православљу такве цркве. Уместо фресака на мермерним плочама су имена изгинулих Срба. Ту брат и ја доводимо тројицу његових синова да свеће запале. Никад телевизијска камера није у њу ушла. Подигнута је захваљући градоначелнику Сокоца, Цицку Бјелици. У њу политичари не долазе.
Знам многа села из којих су први утекли они што су највише србовали.
Из Тење је први утеко председник СДС-а.
Тромблоном смо му обили врата куће.
Уселили Милана Циганина са фамилијом.
„Ова моја циганчад се по цео дан купају.Бојим се да ми не избеле!“ кукао је Милан Циганин, митраљезац у српској војсци.
