Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа требало би да афирмише српско јединство и допринесе да се никада више не понови црногорски сценарио, гдје је вишедеценијско, мирнодопско спровођење антисрпске политике и национално-друштвеног инжењеринга озбиљно доводило у питање опстанак готово свих елемената на том простору вијековима присутног српског идентитета, а на крају и Српске православне цркве.
Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар и доцент доктор Дражено Ђуровић са Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, катедра за историју и археологију, коментаришући актуелну политичку ситуацију у БиХ, а у контексту свих историјских дешавања с којима су се Срби на овим просторима суочавали.
ГЛАС: Зашто Декларација толико смета појединим западним званичницима, али и бошњачкој политичкој елити?
ЂУРОВИЋ: Запад у Свесрпском сабору и Декларацији вјероватно препознаје елементе културне, економске и политичке хомогенизације народа блиског Русима и Руској Федерацији, док бошњачка политичка и интелектуална елита то перципира као препреку остваривању пројекта такозване “грађанске” БиХ, што, у ствари, потпуно одговара концепту “босанског” унитаризма, односно успостављању доминације Бошњака муслимана. Већ вијек и по у позадини је пулсирање еруптивног муслиманског национализма, који се темељи на идентификовању босанских средњовјековних крстијана са богумилима, њиховој превласти у средњовјековној Босни и масовном преласку на ислам послије османског освајања, из чега произлази романтичарско схватање о муслиманима – Бошњацима као “старосједилачком” народу у БиХ, али и негирање аутохтоности српске и хрватске нације. Ако погледамо историјску вертикалу афирмације таквог становишта, уочљиво је да скоро не постоји разлика у његовом артикулисању, од времена Сафвет-бега Башагића, преко Хусеина Хусаге Ћишића, муслиманске бошњачки национално оријентисане емиграције око Адила Зулфикарпашића, те Мухамеда Филиповића, до круга данас активних политичара и интелектуалаца који наступају са слоганом “Босна Босанцима” и “Босна је наша – босанска”.
ГЛАС: Једном приликом сте истакли да су Срби народ који има несрећу да производи много историје. Можете ли то појаснити, те довести у контекст и свега овог што нам се и данас дешава?
ЂУРОВИЋ: Тим термином сам се послужио у једном ауторском тексту о усташким злочинима на Гласинцу фебруара 1942. Суштина је у чињеници да је историју простора на којем живе Срби само у 20. вијеку обиљежило неколико “котрљања” крунисаних глава, да се догодило пет-шест промјена државних и друштвено-политичких система и да је било чак 18 ратних година. То све говори у прилог “хиперпроизводњи” историје, која поред епизода славних епопеја у себи садржи огромне размјере трагедије. У ратним пожарима нестало је неколико милиона Срба, што је девастирало популациони потенцијал српског народа. То је један од значајнијих разлога због којег Срби данас спадају у групу малобројних народа, а то са собом носи бројне политичке, економске и друге посљедице.
ГЛАС: Како да коначно сиђемо са многих историјских странпутица на које нас гурају многи? Због чега то раде?
ЂУРОВИЋ: На историјске странпутице нас за рачун својих интереса гурају различити страни фактори, али, нажалост, и ми сами. Ако ме питате како са странпутице сићи, реферисао бих се на мишљење једног од најумнијих Срба друге половине 19. и почетка 20. вијека Стојана Новаковића. Он је говорио да један народ од будућности може очекивати онолико колико уложи у образовање. Другим ријечима, уз солидан образовни систем и најбоље на кључним полугама друштва можемо очекивати извјеснију будућност.
ГЛАС: Недавно сте објавили књигу “Политички односи у БиХ: 1945-1958”. Зашто сте изабрали баш овај период?
ЂУРОВИЋ: Књига представља у мањој мјери коригован и допуњен рукопис истоимене докторске дисертације, одбрањене у мају 2022. на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Период првих скоро деценију и по функционисања система власти на чијем је челу стајала Комунистичка партија Југославије, односно Савез комуниста Југославије, карактеристичан је по догађајима и спровођењу неких од кључних револуционарних мјера који су имали крупне политичке рефлексије деценијама унапријед, а може се слободно рећи и до данас. Управо из тог разлога сам се одлучио да мој истраживачки захват буде у том хронолошком оквиру и у домену лепезе таквих тема.
ГЛАС: Колико је тај период важан за разумијевање актуелних политичких прилика у БиХ?
ЂУРОВИЋ: Ако говоримо о значају књиге са становишта данашњих политичких процеса, издвојио бих резултат истраживања о проблемима неких од темељних начела на којим је БиХ конституисана као равноправна федерална јединица Југославије, њеној улози у такозваној федерацији равнотеже, као и уставном уобличавању и противрјечностима уставног дефинисања националног питања. Истраживања показују да је срећна будућност БиХ понајвише зависила од стабилности и постојаности југословенске државе. Такође, с обзиром на то да је БиХ од стране југословенских комуниста изворно била замишљена као “република помирења”, “најчвршћи потпорни стуб” нове Југославије и “Југославија у малом”, може се доста поуздано закључити да је њену егзистенцију изван југословенског државног оквира у старту оптерећивало постојање бројних базичних, показало се, тешко пребродивих противрјечности.
ГЛАС: Вјерујем да има још занимљивих чињеница?
ЂУРОВИЋ: Наравно. Једна од битних ствари је анализа начина на који је револуционарна власт послије Другог свјетског рата рјешавала избјегличко питање и спроводила колонизацију у Војводину, јер је њено држање према овим питањима имало далекосежне посљедице на национално структурисање БиХ. У исту групу спада осврт на проблеме око националног питања муслимана и политичке интеграције Хрвата. Исто се односи и на покушај сагледавања развојне линије муслиманског босанског унитаризма, те српског и хрватског позиционирања у складу са културно-политичким интересима матичних националних република, што је било видљиво већ крајем педесетих година.
Историја се не пише унапријед
ГЛАС: Све је више оних који упозоравају да све што се данас дешава у Европи подсјећа на период пред почетак Првог свјетског рата. Да ли смо уистину толико близу једног таквог црног сценарија?
ЂУРОВИЋ: Иако садашња дешавања у Европи у појединим аспектима можда подсјећају на односе између великих сила пред почетак Првог свјетског рата, будући да стицајем околности предајем и општу савремену историју, поједини аутори указују да ни најватренији националисти и империјалисти тог времена не би прибјегли рату да су знали шта ће услиједити. Они наводе да неконтролисани фатални сукоб, који је донио огромна разарања и однио више од 15 милиона живота, није био план главних протагониста рата, већ га је таквим учинило низ потеза који су посљедица људских искривљених и субјективних представа о стварности. Дакле, историја није унапријед написана. Можда ће данашњи моћници имати реалније представе.
