Насупрот „старијем нараштају“, који се задовољавао српском заставом и који је водио борбу легално и аудијенцијама у Бечу, настала је нова генерација. „Преокрет оваквом начину борбе и његову критику донели су листом универзитетски школовани нараштаји, људи васпитавани у Бечу (…) и Прагу“. Потпуно супротно очекивањима власти, школски систем је на Словенском југу створио већи број жестоких опозиционара него послушних поданика.
Ове промене била је свесна и аустријска власт. Генерал Конрад фон Хецендорф је обавештен у једном писму да „професори, често млади људи, тек изашли из школе, сами раздражени политизирају више него што је потребно и уносе велеиздајничке елементе“.
Власт је била свесна опасности, а пошто школе није могла укинути, одлучено је да се врши строжа селекција при уписивању ђака. Уклањање „опасних елемената“ је требало правдати недостатком простора, а поступци за доделу стипендија су понављани. У Хрватској и Босни и Херцеговини власт се окретала забранама студентског организовања и забрањивањем часописа. Лектиру омладине требало је строго надзирати. Како су се ђаци све више супротстављали професорима који су спроводили наредбе из Сарајева, Земаљска влада је добијала све више извештаја где су ђаци оптуживани, где се препоручују мере према непослушнима и „заблуделим синовима“.
Учестала су избацивања из школа. Због сукоба са професором Трифко Грабеж је избачен из школе и одређена му је казна од четрнаест дана затвора. Васо Чубриловић је избачен из Тузланске гимназије јер је током Светосавке прославе демонстративно напустио салу у тренутку када се почела певати царска химна. У Сарајеву су ученици хапшени због учествовања у јавним окупљањима. Један ученик Сарајевске гимназије избачен је из школе јер на улици није поздравио професора мађарског језика. Сарајевски гимназијалци су поводом овог случаја планирали штрајк. Због позивања на штрајк из школе је избачено још девет ученика, а преко две стотине је осуђено на краће затворске казне. Према сећањима Иве Крањчевића Гаврило Принцип је, попут многих других младобосанаца, отишао Београд, ради даљег наставка школовања, управо због несносних прилика у Сарајевској гимназији.
Нова генерација је пажљиво читала литературу, књиге о филозофији, књижевности, политици и историји, која је писана на светским језицима. Били су фасцинирани управо оним карактеристикама културе на Западу, које нису могли пронаћи у својој феудалној и ауторитарној домовини. Школовање им је омогућило да увиде да живот може бити знатно другачији од живота у њиховој домовини. Драго Радовић је из Швајцарске писао Боривоју Јевтићу о потреби школовања:
„Гледај одмах да положиш матуру и хајде овамо, нипошто нигђе у Аустрију, она није у Европи, или тачно: она је зазидана Кина у Европи. Како је изван ње другачији ваздух! Благи Боже, колико сам то одмах првим кораком видио. Мој најмилији пријатељу, положи тај испит и бјежи.“
Школовање омладине је донело велики преокрет. Док је у претходним деценијама Српска православна црква имала улогу стожера у борби за национална права, након Анексије 1908. године, омладина и њени тајни кружоци су преузели ту позицију. Улога свештенства у очима власти се мења. У инструкцијама за владање ученика, ученицима је било наређено да редовно морају ићи у цркву, а најстроже је било забрањено поручивати књижевне новине или политичке списе. Уколико су ученици желели да се опробају у књижевности, њихови покушаји су морали бити показани директорима школа. (Аустроугарске власти су места директора школа сматрале веома важним и на та места су постављани људи од поверења. Током читавог трајања аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, Сарајевском гимназијом није руководио ниједан директор који је родом био из Босне и Херцеговине. Слично се може рећи и за професоре. Према доступним подацима за првих двадесет година аустроугарске управе од укупно 83 наставника Сарајевске гимназије само је троје било пореклом из Босне и Херцеговине.)
Како је приметио Милорад Екмечић, ученицима је постојање забрањеног воћа само изазвало још већу жељу „да се пре времена дохвате гране преко плота“. Изложена обимној литератури, омладина је почела да показује интересовање за политичка дешавања у много већој мери него претходне генерације. Гаврило Принцип, Драгослав Љубибратић и други, пратили су интезивно политичка дешавања, не само у Босни и Херцеговини, већ и у Хрватској. Нарочиту пажњу им је привлачио Франо Супило и Хрватско–српска коалиција.
Омладинци су били заинтересовани и за ситуацију у Србији, међутим о „политичким догађајима у Србији знали смо само из причања, јер су тамошње новине било готово стално забрањене“.
Школовање омладине омогућило је и упознавање истомишљеника. Омладинци су се често посећивали. Отац Цветка Поповића му је често замерао да је од куће направио хотел.
Омладинске, а потом и револуционарне организације су организоване у школама. У Прагу, Бечу, Загребу, Бањалуци, Сарајеву и Тузли омладински кружоци и групе формирани су у школама и на универзитетима. Када се Цветко Поповић преселио из Бањалуке у Сарајево приметио је да је у свим средњим школама било тајних удружења. (Поповић је у Сарајеву постао члан Социолошког кружока који су сачињавали Срби и Хрвати.) Школовање сељачке деце стварало је другачију ситуацију. Када је босанска полиција 1901. године спровела истрагу о активностима омладине, дошло се до закључка да школска омладина долази из виших и средњих класа и да нема тајне и јавне повезаности. До 1910. године ситуација се знатно променила. Како је приметио Боривоје Јевтић: „садржај је Младој Босни (…) давао универзитетски нараштај“.
Школовање је открило младобосанцима свет књиге. Према усменим сведочењима Иве Андрића, Предраг Палавестра је забележио да су омладинци из малих сарајевских књижара, које су служиле и као библиотеке, готово свакодневно узимали књиге, које су им омогућавале додир са великим и непознатим светом коме су тежили. Антологију Богдана Поповића омладинци су са нестрпљењем чекали пуна два дана, нестрпљиви да виде ко је у њој заступљен и са којом песмом, о чему су када је књига стигла дуго и ватрено расправљали. Према Андрићевом сведочењу, они су у књигама тражили и налазили не само одговоре на питања која су их занимала већ и подршку за њихове борбене идеје.
Андрић је сведочење о начинима на који су омладинци долазили до књига уткао и у роман „На Дрини ћуприја“. Андрићев роман овде је историјски извор у класичном значењу.
Омладина је врло добро владала немачким језиком који је био обавезан у школама. И управо су јефтина издања лајпцишких, минхенских и бечких издавача била један од најважнијих извора нових књига.
„Главна страна лектира тадашњих младих људи у сарајевској гимназији састојала се из дела из познате и огромне немачке издавачке куће Reclam’s Universal Bibliothek. Те мале, јефтине свешчице са жутим корицама и необично ситном штампом, биле су главна духовна храна приступачна ђацима тога времена; из њих су могли да упознају не само немачку књижевност него сва крупнија дела светске књижевности у немачким преводима.“
Страст за читaњем
Познавање литературе међу омладином била је ствар престижа. Читало се непрекидно, „у школи за вријеме часова под клупом, идући улицом, код јела, увече у кревету кријући од газдарице због трошења светла“. Младобосанци су често зарађени новац трошили на књиге. Глад за књигама је била таква да је захваљујући Димитрију Митриновићу библиотека гимназије у Мостару од 1905. године примала књижевне часописе из иностранства. Одлазак свршених гимназијалаца на универзитете широм Монархије, само је појачао овај феномен. Омладина која је остала у Босни и Херцеговини са нестрпљењем је очекивала писма својих старијих другова, а посебно нове књиге.
